Život je pun klapni, rezova i ponekad nam se učini da uspeh pre osvetli neke koje kontakti, sreća ili slučaj dovedu u pravo vreme na pravo mesto. Ali za one koji se opredele za “trčanje na duge staze” i posvećen rad svom snagom strasti na koju ih njihov talenat tera, uspeh je trijumf volje! Njegovo lice i glas su vam oduvek poznati, od malena iz neke serije, iz nekog kadra, iz ugla oka. Davao je potpunost različitim ostvarenjima, ali bilo je potrebno da prođe mnogo godina da zablista kao “prva violina” i vrhunski glumac koga su nagradilii kritika i publika – Miloš Timotijević.
Koje ste kriterijume sebi postavili – koliko jedan glumac treba da igra da bi karijera
imala smisla?
Dokle god radim da mogu od toga da preživim. Meni je ovo profesija, a ne hobi, nemam posao sa strane i uspevam u tome već 20 godina. Položaj slobodnih umetnika je loš. Država se nekako fokusirala na zaposlene po pozorištima, muzejima, bibliotekama… a o slobodnim umetnicima se ne vodi ni najmanja briga.
Nagrada FEST-a za najboljeg glumca je prestižna stvar. Da li mislite da je to početak neke nove glumačke priče?
Možda pre otvorena vrata za neke nove mogućnosti. Nadam se da su kolege uvidele da je moja paleta daleko raznovrsnija od onoga što sam igrao do sada, a mislim da sam to pokazao ne samo filmom Vlažnost, već i ulogom u filmu Ničije dete.
Kako izgleda vaš privatni život? Kako volite da provodite slobodno vreme?
Moje slobodno vreme i jeste moj privatan život. Jer kada radim ja sam u poslu non-stop, svoj posao „nosim kući”. Cela moja porodica i prijatelji to znaju. A što se tiče privatnog života, mislim da je normalan, za nekoga ko gleda sa strane možda bi bio i dosadan, ali ja tako volim. Kao što volim i da ga čuvam od javnosti.
Kako zamišljate sebe za dvadeset godina?
Sa 20 godina starijim telom i duhom momka od 25 godina, kako se i danas osećam. Tako nekako.
Tekst: Ljiljana Budić Stanković
Foto: Miodrag Miša obradović
*Deo intervjua iz Aha magazina – jul / avgust, IX broj, 2016.