Mirjana Bobić Mojsilović je renesansna žena: novinar, pisac bestselera, dramska spisateljica koja sama režira svoje komade i pravi kostime, talentovana slikarka čija dela šire radost kao dečji pogled na najšarenije slatkiše. Našoj sredini svojstveno je da ne razume tu svestranost. Kao da je bilo potrebno vreme da talentovanu novinarku i autorku prihvate kao pisca bestselera, pa je onda trebalo vremena da je prihvate kao dramskog pisca, dok je sada ponovo otkrivaju kao slikara, a tokom svih tih godina ona paralelno istrajava na različitim poljima i korespondira s publikom i kao autorka, i kao dramska spisateljica, i kao slikarka čija dela publika jednostavno voli.
Vreme krize uvek se vezuje za minimalizam, odnosno skromnost. Koliku ulogu ima kreativnost u svakodnevnom životu? Vaš savet za mladu, obrazovanu i kreativnu ženu bez posla.
Skromnost u materijalnim stvarima presudna je za uzlete u duhovnim. Imati mnogo para je dosadno! Svi žele da imaju puno para da ne bi ništa radili. Ali ako se ne radi, onda je na vratima besmisao i dosada. Dakle, izmislite sebi posao. Pronađite lepotu i smisao u onom što imate i ne kukajte za onim što nemate, živite tako da svake večeri legnete s osmehom misleći da ste nešto divno uradile tog dana.
Vaši saveti mladim piscima?
Ne odustajte i vodite računa kome dajete prva štiva na čitanje, jer mnogo je izuzetnih ljudi kojima neki Salijeri njihovog života nije dozvolio da postanu Mocarti. I drugi savet: pisanje vredi samo dok osećaš radost u samom procesu pisanja. Onog trenutka kad počneš da sanjaš spisateljsku slavu, budi siguran da si na putu silaska.
Jednom ste izjavili da pišete na kuhinjskom stolu koji je srce kuće. Kako danas izgleda vaš kreativni prostor i kako izgleda jedan vaš radni dan?
Imam pisaći sto na kome je uglavnom krš – šnale za kosu, četkice, boje, šolja s kafom… Moj radni dan nije šablonski. Ako slikam, onda to radim ceo dan, samo odem na gimnastiku u kraju i osećam se kao da lebdim. Ako pišem, onda sam satima u poluležećem položaju, s kompjuterom na kolenima, pišem/brišem. A kad sam u top-formi, kad me zaposednu spisateljski lepitirići, onda sedim za pisaćim stolom i samo pijem čaj. Tako mogu satima. Naravno, ima i onih besplodnih dana kada samo sedim i gledam u ekran i ne napišem ni reči. Posle mi je žao što nisam išla u šetnju. Ako me pitate da li postoji neka disciplina, moram priznati da je nema i da je kod mene sve stvar raspoloženja i inspiracije, dakle veoma razbarušeno, najblaže rečeno.
Šta za vas znači društvena odgovornost danas, kada se mnogi umni ljudi, umetnici povlače iz „javnog prostora”, svesno birajući da ne „talasaju”, da se „ne mešaju”, da se klone javnih izlaganja i polemika?
Još pre desetak godina shvatila sam i rekla: „Nije važno da budem u pravu, važno je da budem srećna.” Jer, uglavnom oni koji se pale na to da budu u pravu nisu srećni. Sama sam bila takva. Zbog toga razumem one koji su se povukli. Mnogi intelektualci koji žele da budu nezavisni povlače se i zato što više ne žele da rizikuju. Mnogi se povlače jer su se umorili od besplodnosti politike, a ja pripadam toj grupi i smatram da je moj angažman mnogo jači ako se zalažem za ono u šta verujem nego ako kritikujem ono što mi se ne dopada.
Tekst: Anita Lazić Todorović Foto: Nikola Ilić
*Ceo intervju sa Mirjanom Bobić Mojsilović pročitajte u štampanom izdanju Aha magazina – prvi broj.