Kad perfekcionizam u poslu preraste u smeh, kad “24 minuta” postane brend koji se voli, kad voditeljska šolja izađe iz studija i postane deo humanitarnih aukcija za bolesnu decu, onda se nakon godina trajanja na medijskoj sceni dobije prava satisfakcija. Možda je upravo “ozbiljnost” Zorana Kesića u službi smeha, pa humor koji neguje iako ima mnogo politike, i trunku skrivenog sarkazma i šarmantnog podsmeha ipak nema uvredljivu poruku, gorčinu, već neskrivene simpatije prema krajnje nesavršenim događajima koji nam se dešavaju.
Kako je ustvari nastala jedna od najgledanijih emisija čije si ti zaštitno lice?
Kao fanovi Džona Stjuarta i Stivena Kolbera, naših američkih kolega, preneli smo njihov koncept na naše prostore. Reditelj Aleksandar Saničanin, naša ekipa, moja malenkost i Njuz.net uspeli smo da iskopiramo taj „nadasve konceptualno neobičan pristup”, uslovno rečeno, takvom humoru, jer je sve već izmišljeno. Sami pišemo scenario i ta stvaralačka energija je neponovljiva. Slučajnosti nas uvek dovode do nekih fora koje nam se svide, pa ih onda koristimo, razrađujemo i u nekom momentu savršeno uklopimo. Tako je nastala fora sa najavom reklama. Taj zajednički kreativan rad je najinspirativniji, pa se često dešava da na kraju ne znamo ko je autor neke fore ali zato za onu koja prođe najbolje kod publike i ima najviše tweet-ova ja uvek svojoj ženi lepo objasnim da sam upravo tu, ja smislio! (smeh)
Kako ti vidiš našu medijsku elitu?
Za mene su medijska elita novinari koje cenim: Dragan Bujošević, Jugoslav Ćosić, Suzana Trninić, Danica Vučinić. Uvek se bojim da ne zaboravim nekoga, ustvari cenim sve koje bih zvao da budu analitičari u mojoj emisiji. To su pre svega predstavnici slobodnog pera, prava elita iznad svega intelektualna. Elitu ne remete rejtinzi, ni tiraži, moja definicija elite su ljudi koji su dugogodišnjim posvećenim – zapaženim radom ostavili uticaj na mene kao čitaoca ili gledaoca. Tu poruku šaljem gledaocima time što dovodim ljude koji imaju šta da kažu, pa makar i ne bili „najpopularniji” jer nažalost ti „najpopularniji” obično i nemaju šta da kažu.
Naš umni Đuro Šušnjić kaže da „šala nastaje kada se za nju upotrebi sva ozbiljnost”, to se kod tebe vidi. To je taj humor koji je otrežnjujući i ustvari vrlo ozbiljan u tvom nastupu i u tvojoj interpretaciji. Ti si čak javno pominjao da si prolazio u životu kroz faze depresije. Mnogi najduhovitiji ljudi su se borili sa depresijom i humor je za njih često bio izlaz iz stanja velike preosetljivosti i zabrinutosti za sebe i svoje bližnje. Kako ti pronalaziš taj balans?
Depresije sada nisu, srećom, ni česte ni dugotrajne, ali period kada sam prestao da radim na televiziji, koji je trajao dve i po godine, bio je prilično težak. Najgori osećaj je kada skromno smatraš da si kvalitetniji od onih (razni likovi na televizijama rade svakojake gluposti), a ti nemaš emisiju. Nije li to prilično dobar razlog da budeš depresivan? Znajući da je greh biti očajan, i da sebe moraš naterati da se pokreneš, da se izboriš za nešto, i time se suprostavljati očaju. To svakako nije kukanje o cenzuri, sputavanju da se iskreno izraziš, to je junačka borba poslednjim atomima snage za minimum svoje kreativne slobode. Ta borba je moj lek, tačnije beg od očaja kome sam sklon – neću da lažem. A moje utočište – sigurna kuća je lekovitost porodice koju čine moja žena i dete.
Da li vidiš u budućnosti Srbije svetliju perspektivu?
Da, ali u mladim ljudima. U mom sinu gde se supruga i ja već trudimo oko vaspitanja. Uzdam se u svoje prijatelje, koji su dobri i časni ljudi a koji će, takođe, svoju decu dobro вaspitati. Sve u zajedničkom cilju, da stiže nova generacija malih ljudi rasterećenih balasta prošlosti, sankcija, ratova, mržnji. I da rastu kao normalna, rećna deca – Evropljani.
Tekst: Ljilja Budić Stanković Foto: Božana Boka Pavlica
*Ceo intervju pročitajte u štampanom izdanju Aha magazina – drugi broj.