Gost ovogodišnjeg Festa, pionir holivudskog akcionog žanra, legendarni Džon Maktirnan, čiju karijeru krase čuvena ostvarenja Umri muški, Predator i Afera Tomasa Krauna, kaže da je „život onoliko prašine koju možete da podignete za sobom na putu” i da u Holivudu možete samo da pravite „filmove kakve oni žele”, pa će, naizgled, i njegov nov film biti još jedan film o ubijanju iza koga se kriju slojevite priče inteligentnog prestupnika koji je uspeo da pobedi industriju igrajući po „njihovim pravilima”.
Vaš recept za kreativnost i pripreme za ulazak u stanje svesti pogodno za stvaranje?
(smeh) Ne! Ne postoji recept. Stvari se samo nagomilavaju i nagomilavaju dok ne dođete do trenutka kad više ne možete da ih zadržite u sebi. Tad morate da budete kreativni.
U trećem nastavku Umri muški: S osvetom, Brus Vilis i Samjuel L. Džekson učestvuju u eksplozivnoj sceni jurnjave automobilima vozeći Yugo, jedan od najprepoznatljivijih simbola bivše SFRJ. Kao stanovnici ovih prostora, to nam je posebno zanimljivo. Zašto baš Yugo?
Ideja je u kontrastu. Jurnjava automobilima je nešto što je inače rezervisano za besna kola, a naši protagonisti u toj sceni voze Yugo – kola koja su bila, za Ameriku u to vreme, veoma utilitarna. Imaju minijaturan motor, jednostavno ne pripadaju takvoj sceni. Odgovor je u samom dijalogu filma. Brus viče: „Vozi brže, vozi brže!”, a Sem mu odgovara: „Čoveče, to je Yugo, napravljen da bude ekonomičan. Ne može brže!”
Da možete vratiti vreme i dati savet mlađoj verziji vas, šta bi se dogodilo?
Ne bih rekao da sam imao loše okolnosti u životu. Sticanje iskustva koje vam omogućava da bolje razumete svet vrednije je od novca. Kad god imam novca, potrošim ga na dobijanje novih iskustava. Samim tim, činjenica da sam bio poslat u zatvorski kamp u Sjedinjenim Državama zapravo je bila jedna od najboljih stvari koje su mi se desile u životu.
Ljudi iz mog staleža obično ne dobiju priliku da vide stvari koje ja jesam, a upravo je to moj posao, jer ako ste filmadžija, tražite priliku da vidite, zar ne? Zatvor je zapravo ogromno iskustvo i brdo novih informacija. Kada se osvrnem, da li bih to promenio? Ne, ne bih se ničeg odrekao.
Koja je cena umetnosti? Koliko je u Holivudu teško napraviti film baš onakav kakav želite?
Ne, ne, ne. Uopšte nije moguće. Pravite filmo ve koje oni žele. Možda ćete uspeti da ih savijete i izmenite samo toliko da predstavljaju vaš izraz, ali niko ne pravi svoje filmove. Možda je Džejms Kameron iz moje generacije stigao blizu, zato što pravi briljantne komercijalne filmove i ima dovoljno kredibiliteta. Stalno vas pitaju: „Koliko će para ovo napraviti?” Jedno jedino pitanje, i ne postoji druga stavka razgovora. Tačka.
Dozvolu danapravite to što želite dobijate samo u slučaju kad misle da ćete tako napraviti više para. Kada sam snimao Aferu Tomasa Krauna, hteo sam da izbacim 25 stranica scenarija, deo za koji sam mislio da će biti upečatljiviji ako se prepusti mašti gledalaca. To su mi dozvolili samo zato što je vlasnik studija verovao da ću dostaviti proizvod koji je komercijalniji i napraviti više para od onoga što se nalazilo u scenariju. Prepoznali ste o čemu govorim? To je jedino razumevanje. Priča je uvek ista. Sve se radi ne zato da bi film bio bolji, već isključivo da bi napravio više para.
U filmu Predator, junaci se susreću s neprijateljem – vanzemaljcem. Šta vi mislite da bi se desilo kada bismo zaista ostvarili kontakt s drugom inteligentnom vrstom? Da li bi oni bili prijateljski ili neprijateljski nastrojeni prema našoj civilizaciji i zašto?
Ne znam, čini mi se da se neko ko je dovoljno evoluirao da prevali put od više svetlosnih godina kako bi došao ovamo ne bi ponašao kao Evropljanin iz devetnaestog veka koji puca na domoroce i pretvara ih u hranu ili robove. Verovatno je najviše što bi uradili postavka parka oko nas, kao zoo-vrt. Kako civilizacija napreduje, menjaju se perspektive u pogledu toga šta je bogatstvo. U devetnaestom veku fokus je bio na nekretninama, odnosno zemlji pogodnoj za agrokulturu.
Danas vlada industrijska i intelektualna moć. Bliska nam je velika ekonomska kriza koja je pokazala kako nekretnina može da „ne vredi ništa”. To je težnja od koje nema koristi. Izvesno je da bi civilizacija koja barata međuzvezdanim putovanjem imala ispravnije težnje. Sigurno je da njihov koncept bogatstva ne bi sadržao poruku: „Možemo da ih isteramo s planete i koristimo njihove okeane da piškimo u njima”…
Pominjali ste da je tema napuštanja površine zemlje za vas jedna od inspiracija filma The Hunt for Red October, u kom protagonisti napuštaju površinu u zamenu za podvodni svet. U pogledu različitih pretnji, gde bismo našli zamenu za našu planetu i da li vidite da će čovečanstvo možda morati da napusti Zemlju kako bi preživelo?
Pa to je odgovor na sve, rešenje svih problema! Time bismo rešili problem prenaseljenosti, nedostatka resursa, zagađenja, gladi, globalnog zagrevanja, svega… Jednostavno je. Uzmeš i premestiš industrijsku civilizaciju tamo (pokazuje na nebo), a ovo postane park gde će stari ljudi živeti.
Znate, mislim da je vreme je za to. Zamislite, dok ste na fakultetu, lov za novim informacijama vodi vas nekuda po svemiru, provedete tamo karijeru, a na odmor putujete do Zemlje. Posećujete parkove, vidite kako su ljudi živeli u prošlosti, i sve je veoma bledo, nedostižno. Onda poželite da se penzionišete na obali Jadranskog mora, u malom selu s belim kamenim zgradama… Zar to nije divno? Zaista možemo samo nastaviti dalje.
Pročitajte ceo intervju u štampanom izdanju Aha magazina…