Književnik nemirnog duha, odan svom zavičaju Napulju posebno onda kada mora da se udalji da bi mu se uvek iznova vraćao u intervjuu za Aha magazin otkriva zašto je jesen za njega srećno godišnje doba i zbog čega jedan Mediteranac nikada ne tuguje za letom. Mario Liguori objašnjava i zašto je ljubav i dalje tabu za mnoge intelektualce i zbog čega je za njega Srbin čovek ljubavi a ne slobode.
Šta u mislima šapućete svom Napulju koji se rumeni dok flertuje sa talasima
koji idu ka Kapriju?
Vaše pitanje podseća na opis Napulja jednog ruskog slikara. Istina je neoboriva: Napulj je tema mog života, neverovatan izvor bisera i nadahnuća. U svakom segmentu mojih dela prisutna je odanost zavičaju, onoj tananoj vezi sa teritorijom gde sam prvi put ugledao svetlost dana. Naš život je potraga za identitetom zato što smo rođeni bez znanja o tome ko smo i šta smo. Događa se da putujemo, ali zavičaj ne odlazi od nas. Čovek nemirnog duha po svetu traži odgovore na suštinska pitanja sopstvene egzistencije koje nije mogao da nađe u zavičaju. Na kraju shvati da ima samo pitanja. Odgovora nema.
Biti pripovedač u zemlji u kojoj je, u rukama izmorenim od vremena, knjiga ponekad pretežak saputnik i retko viđen gost, a oči i uši još u odjecima prošlosti – ravno je pohodu Don Kihota, a vi ste uspeli da rasprodate tiraže, osvojite publiku i obrazujete studente svojim predavanjima. U čemu je Vaša tajna?
Možda je moja tajna u tome da nisam mislio i ne mislim na uspeh, tiraže i sve što će se dogoditi posle jedne knjige ili školske godine. Zauzet sam radom, stvaralačkim elanom, koji je moja religija. Zato i ne mogu da se promenim sada kada me smatraju dobrim piscem i predavačem. Čovek može ostati dosledan i veran sebi jedino ako ima sadržaja u onome što radi, u to sam ubeđen.
Kritika se slaže da ste udahnuli srpskom jeziku senzibilitet koji je često ostavljen da se šunja između redova po skučenim sokacima malograđanskog stida od pokazivanja emocija, a opet za vas je Srbin čovek ljubavi, a ne slobode, kakvim često sebe doživljava. Da li Vas protivrečnosti stvarnosti plaše?
Naravno da mi prija što me većina intelektualaca smatra dobrim autorom. „Vi ste veoma talentovan pisac”, rekao mi je pokojni Jovan Ćirilov, a ja se njegovih reči i očiju u tom trenutku sećam kad god se suočavam sa mediokritetima, kojih je, nažalost, dosta u našem svetu. Treba da nam bude važno mišljenje najboljih, a mišljenje ostalih nije bitno – ovo je Sokratova poruka. Uveren sam da je Srbin čovek ljubavi i da je strast velika poluga njegovih poteza. Da nije tako, bio bi čovek slobode, a čovek slobode je rasterećen. Protivrečnosti stvarnosti plaše, ali one su deo nas. Bez njih ne bismo bili ljudi.
Kompletan intervju možete pročitati u štampanom izdanju aktuelnog broja ”Aha” magazina.
Tekst: Ivana Kojadinović Žižić
Foto: Aleksandra Borđoški Karadžić