Jedna od najlepših i najharizmatičnijih glumica koja je uspela da razbije predrasudu da se od filmskih lepotica u našoj sredini ne očekuje ništa više osim da budu lepe. Od prve uloge do danas stvara karakterne likove koji se pamte a ona uprkos temeljnim analizama i biranju, ili baš zbog toga, neprestano igra kako na filmu tako i u televizijskim serijama i pozorištu pa je trenutno možemo gledati u filmu Stado, Nikole Koja, seriji Ubice mog oca na RTS-u i predstavi Gozba, u Zvezdara teatru u kom gostuje uz stalni angažman u svom matičnom Narodnom pozorištu.
Od nedavno se u bioskopima širom zemlje prikazuje film Stado koji je nastao kao projekat jedne od najvoljenijih glumačkih generacija, koji otvoreno govori o glumačkom (umetničkom) pozivu u Srbiji. Koliko je za Vas kao glumicu važna ovakva vrsta „kreativnog bratstva” u profesiji a koliko može biti presudna za uspeh jednog autorskog projekta?
U pitanju je satirična komedija koja u središte priče stavlja dva poznata glumca sa njihovim porodicama koji, pored toga sto su po prirodi idealisti, veruju u to što rade i što zarad vere u vlastitu umetnost, i bez obzira na stalne egzistencijalne i druge pritiske, ne mogu da iznevere svoj dar, žele da sačuvaju ono malo dostojanstva i integriteta što im je ostalo. Drago mi je što smo prikazali i drugu stranu medalje sve manjeg sjaja scene i kamere, televizije uopšte. Samoironični pristup nama samima daje otklon koji izaziva smeh, a na kraju teskobu i zapitanost svakog malog čoveka u borbi za goli opstanak. Aplauzi posle projekcija širom zemlje i regiona, reakcije ljudi, kako na film tako i na nas lično, daje veliku satisfakciju i ispunjenost osećanjem da sve što radimo ipak ima smisla.
Igrate i u seriji Ubice moga oca, na RTS-u koja je iskorak u serijskom programu nacionalne televizije u žanr koji je u svetu izuzetno popularan a kod nas gotovo nezastupljen. Da li gledate seriju i kako kao posmatrač vidite sebe i kolege, zajednički rad?
Mnogo mi se dopada serija ne samo u žanrovskom smislu već kako je većina likova predstavljena. Moram da kažem da prvi put gledam seriju gde je priča toliko dobro pisana i vođena da im i u slučaju eventualnih glumačkih neuspeha ništa ne može umanjiti sjaj. Vi jednostavno pratite dramu, i sa nestrpljenjem čekate nedelju.
Vaša klasa spada u jednu od najboljih glumačkih klasa. Svi (Nebojša Glogovac, Sergej Trifunović, Vojin Ćetković, Nela Mihajlović, Boris Pingović…) ste relativno rano postigli popularnost i danas je to generacija koja nosi pozorišne repertoare i na koju se uvek računa u ozbiljnim filmskim projektima. Koliko se danas družite, oslanjate jedno na drugo u kreativnom radu i da li možda možete da napravite paralelu sa Jelisavetinom klasom koja podseća na vašu po broju talentovanih u jednoj generaciji (Jelisaveta Orašanin, Tamara Dragičević, Nina Janković, Ivan Mihailović). Koje je Vaše mišjenje o Jelisaveti sa kojom delite naslovnu stranu našeg novogodišnjeg broja?
Naša klasa je zaista dobra, kao i ova Peletova, ali uz sve simpatije koje imam prema njima oni moraju još mnogo da rade da bi se održali, kao mi. Iskreno verujem u njih jer su dobri ljudi pored toga što su sjajni glumci. Jelisaveta je veoma dobra glumica, ima dosta duha, ali zbog njenog zgodnog tela i specifične lepote trenutno joj daju uloge zavodnica dok je ona fenomenalna komičarka. Za Novu godinu bih joj poželela dobru i sočnu komediju. S obzirom da većina njih ima sjajan start, nadam se da će biti dovoljno inteligentni da ne dopuste nikome da ih ubaci u određeni fah, to im želim.
Tekst: Anita Todorović
Foto: Edvard Nalbantjan
*Ceo intervju pročitajte u štampanom izdanju Aha magazina
– januar/februar 2017 XI broj