Osnovni motiv savremenih gradova je da omogući nesmetano funkcionisanje gradjana u njemu, u nameri da ostvare racionalan i kvalitetan životni ritam, ispunjen bogatstvom sadržaja i mogućnošću izražavanja socijalnih veština. Dok jedni napuštaju velike metropole u potrazi za mirnijom sredinom, drugi hrle u njih, sa vizijom lepšeg i kvalitetnijeg života. Istinu je tu teško prepoznati, jer je ona u osnovi sasvim individualna. Danas, isticanjem sopstvene estetike i prepoznatljivosti, zapažamo utrkivanje prestižnih svetskih metropola. Takve napredne sredine, prati želja stanovništva da svom gradu pruži makar malo više nego što od njega uzima. Razvojem grada menja se i njegova forma. Ponekad, takve promene kod starosedelaca izazivaju nezadovoljstvo, narušavajući njihove već uhodane navike. Dok se oni svakodnevno, ponekad bezvoljno, prilagodjavaju novim sadržajima, pridošlice, iako fascinirane zatečenim prostorom, sa sobom nose navike i običaje malih sredina, kojih se u prvi mah teško odriču.
Dok jedni uspevaju da se uklape u velegradske kalupe, drugi samozadovoljno ističu svoju neobuzdanost. Osim nekoliko primera instant izgradjenih gradova, tradicionalne metropole su se razvijale decenijama. Decenije takvog razvoja prati preoblikovanje i stasavanje stanovništva u njemu, stvarajući osećaje življenja u gusto naseljenim zajednicama gde je neophodno izgraditi “sluh“ i za potrebe okruženja. Zato obično takve sredine prednjače u razumevanju, toleranciji i podsticanju svih vrsta različitosti, okupljenih na jednom, relativno malom prostoru. Projektanti i vizionari daju gradovima smernice i estetske postulate. Sveobuhvatnim analizama i projektima stručnih timova, razvoj gradova se planira decenijama unapred. Takvi planovi predstavljaju najveci stepen zakonskih normi, koje ne bi trebalo ni jedan pojedinac ili organizacija da prekrši. U svakoj sredjenoj zajednici, na takvim zakonima se insistira, u nameri da se spreči narušavanje zajedničkog interesa i planirane gradske forme. U sredinama gde je svest gradjana uskladjena sa duhom razvijene zajednice, kršenje pravila i normi su deo samokritike i samokontrole svakog pojedinca. Nažalost, na našim prostorima, gde se sa najviših instanci zakon permanentno prilagođava i predstavlja snagom autoriteta a ne argumenata, daje se podstrek pojedincu da nesmetano ostvaruje svoje ciljeve na štetu zajednice. Često je i reakcija gradskih službi za potrebe pojedinca i stručnog rešavanja njihovih interesa spora i neprikladna, i dovodi u iskušenje građane da sami rešavaju svoje probleme. Kao što ljudi prvenstveno oblikuju gradove, tako povratno i gradovi utiču i oblikuju ljude u njemu. Što smo kao društvo svesniji i sposobniji da obuzdamo svoju samovolju, dopustićemo gradu da se razvija u pravom duhu i uživati u doživljaju koji će nam uzvratiti.
Tekst: Uglješa Keković