Bračni ugovor je institut koji je relativno nov u našem zakonodavstvu (uveden je 2005. godine) pa iako njegovo uporište postoji u zakonu, kod nas se retko primenjuje. Bračni ugovor je ugovor koji se zaključuje pre sklapanja braka i kojim, u slučaju kasnijeg razvoda, budući supružnici raspodeljuju imovinu koju su stekli i definišu prava koja mogu da proisteknu iz imovine koju su obuhvatili ugovorom. Član 188. Porodičnog zakona reguliše pitanje bračnog ugovora.
Imajući u vidu zakonsku pretpostavku da je imovina bračnih partnera koju steknu u toku trajanja braka jednaka i da je, ukoliko bi došlo do sporova, reč o izuzetno dugačkim i stresnim parnicama za podelu bračne tekovine, ovim se ugovorom na neki način štiti onaj supružnik koji u brak unosi veliku imovinu i koji bi da izbegne eventualne sudske sporove. Zaključivanjem predbračnog ugovora budući supružnik može da ograniči onog drugog da nakon razvoda dobije imovinu koja bi mu možda pripala, s obzirom da su ugovorom tako predvideli i dogovorili se.
Jasno je da je reč o ugovoru koji uglavnom koriste poznati i slavni kako bi zaštitili svoju imovinu. Međutim, on se primenjuje i među „običnim“ građanima, mada je najčešći motiv zaštita imovine u slučaju razvoda. Bogati supružnici vrlo često sumnjaju u emocije i motiv za sklapanje braka, te je u tim slučajevima uvek poželjno zaključenje ovakvog ugovora kako bi se izbegle dugotrajne parnice za deobu imovine.
Za punovažnost bračnog ugovora, pored volje stranke da ga sklope, potrebno je da bude zaključen u pismenoj formi i overen kod javnog beležnika. Beležnik je dužan da ugovor pročita budućim supružnicima i upozori ih na njegove posledice, kao i da ih upozna sa činjenicom da ovakav vid ugovora isključuje režim zajedničke imovine supružnika.
Tekst: Jovana D. Todorović
Foto: www.pexels.com