Nisam im poverovao, ipak. Svakodnevno sam slušao sumorne prognoze na radiju i televiziji, čitao agresivne članke u novinama, pratio apatične komentare na sajtovima. Većina je imala istu poruku: „Ne, ovde niko ne može da uspe. Ovde je sve loše. Ovde je sve grozno…”
Istovremeno, svakodnevno sam susretao drugačije ljude. Kao ozbiljan menadžer upoznao sam mnogo ljudi koji svojim radom i trudom traže načine da budu uspešni i zadovoljni – bilo da su poslovni ljudi ili vlasnici velikih kompanija. Vredni i pametni ljudi obično su hrabri da svoje veštine i talente iskoriste na najbolji način, a niko ne piše o takvima.
Takvi ljudi nisu na naslovnim stranama magazina, u udarnim terminima televizija. Čekao sam da ih se neko seti i primeti. Čekao sam, čekao i čekao… I tako slučajno, ako slučajnosti uopšte postoje, dobio sam na poklon knjigu s obeleživačem i prepoznao rečenicu koja je promenila mnogo toga u mom životu.
Ukoliko smatraš da neka dobra knjiga još nije napisana, moraš je ti napisati!
Poziv u pravom trenutku. „Ne kukaj, uradi nešto sam”, kao da sam čuo glas u sebi.
„Zašto ne bih pisao blog?“
„Da li ću to umeti?”, bila je prva misao. „Ja to ne mogu”, bila je druga. „Svi će mi se smejati”, bila je treća. Nije bilo teško napisati prvu priču. Teže je bilo objaviti. Ruka mi je drhtala dok sam prevlačio miš i pokušavao da ga postavim iznad dugmića na kojem je pisalo OBJAVI. Radost što sam blizu kraja procesa zamenio je strah od reakcije ljudi? Kako ću čitati sve one neprijatne komentare koje pišu oni strašni ljudi…?
Kad je cilj skroman i ambicija mala: „Ako reči koje budem pisao pomognu barem jednoj osobi, moj trud će se isplatiti.”
Pritisnuo sam dugme. Objavljena je prva priča. Nekoliko ljudi je prokomentarisalo da im se dopada. Niko nije kritikovao. Niko nije ostavljao neprilične komentare. Ubrzo sam napisao drugu, treću, četvrtu priču… I tako, sve više ljudi zainteresovalo se za blog. Kao kad ljudi počnu da izlaze iz skloništa posle velikih katastrofa, tako su se nenadano pojavljivali ljudi koji su govorili: „Sjajno, već godinama čekam nešto ovako…”
Moje reči pomogle su ne samo jednoj već stotinama drugih osoba i brzo sam ispunio početni cilj. Mnogi su motivaciju iz priča iskoristili za akciju. Neki su promenili posao, a neki su pokrenuli sopstveni biznis, većina svakodnevno uči i traže svoj put do vrha. Život im je danas bolji, a s njima i moj život. Svaki dan donosi nove ljudi bez hejtera i niko se ne žali na svoju sudbinu. Blog me je povezao s preko dvadeset hiljada ljudi te je moj hobi postao posao koji sam oduvek želeo. Poslovni mentor, zanimanje kojim pomažem ljudima da svoje veštine pretvore u isplativ biznis. Početna ljutnja dovela me je do ostvarenja sna.
A ti, dragi čitaoče, šta tebe ljuti? Šta misliš da može da bude drugačije, bolje, lepše… Imaš li ideju u koju veruješ? Postoji li san koji sanjaš i kad si budan? Vidiš li ono što drugi ne vide? Ako imaš odgovore, ne čekaj da to neko drugi uradi umesto tebe. Ne propuštaj priliku. Ne propuštaj najlepše putovanje svoga života. Put do svog sna.
Ponavljaću, zato, tu rečenicu još mnogo puta. Nikad se ne zna kakve nove ideje i mudrosti može da pokrene ta jednostavna misao.
Ukoliko smatraš da neka dobra knjiga još nije
napisana, moraš je ti napisati!
Tekst: Vladimir Miletić
Foto: www.pexels.com
*Tekst iz Aha magazina – februar / mart, IIV broj, 2016