Među lekarima vlada neka posebna, na prvi pogled nevidljiva hijerarhija. To nije vezano za neku posebnu bolnicu niti specijalizaciju. Jednostavno, među nama kao da postoje činovi, nevidljivi činovi, slično kao u vojsci. Postoje i rodovi, samo što se to kod nas zovu specijalizacije. Mlađi čitaoci ne znaju, ali mi stariji smo nekad išli u vojsku. U kasarnama smo sretali posebno obučene vojnike, specijalce za neke delatnosti. Njih nije mnogo, ali su bili veoma cenjeni. Našim rečnikom rečeno, ti “specijalci u belom” češće od ostalih posećuju kongrese, edukacije ili seminare. Posebno često ako su dešavanja u inostranstvu. To zvanje specijalca za kongrese dobija se s onim nevidljivim činovima, godinama ili znanjem. Možda i nečim četvrtim.
Ovaj put kuglica je stala na moje ime. Kongres, Madrid, Španija. I to na pet dana. Dobro, tri i dve polovine dana, u stvari, veći deo se odnosio na vikend i nešto predstojeće sedmice.
Radnja se odigrava u Madridu. Većina bi rekla prestonici Španije mada, znamo već, ima i onih koji bi ga ograničili samo na glavni grad Kastilje. Malo je reći da sam bio nestrpljiv…
I koliko god nešto iščekivao ili se trudio da dok to traje, zaustaviš vreme, sve se jednom završi. Tako sam se i ja upravo vratio. Predstoji mi onaj trijumfalni povratak. Kroz vrata bolnice kao kroz onu Trijumfalnu kapiju u Madridu. Divljenje kolega kratko traje, koliko i jutarnja kafa. Ali ipak traje. Svaka jutarnja kafa na kojoj si centralni beli mantil u zajedničkoj sobi dobro je došla. Vadim slatkiše s aerodroma, kafa je skuvana, kreće desetak minuta prezentacije donesenih utisaka. Proleti to začas.
Ako ti jedan čovek pokloni samo jednu rečenicu koju si za ceo život zapamtio, nisi ga uzalud poznavao. Za jedan kongres jedna je ipak malo. Trebaju ti makar dve do četiri. Nisam baš od onih koji se vrate puni najnovijih brojeva i zaključaka. Više sam kao neki specijalac u najavi. Ali duboko verujem da kad imam priliku, upamtim atmosferu koju nosi događaj. Upamtim i kritiku kolege na neku novu smernicu u radu. Pamtim emocije, asocijacije i utiske. Sve drugo sam u Beograd uvek nosio u onoj manjoj torbi, koja može da se ponese i u avion.
Učili su me da u psihijatriji često postoji priča iz senke, da je treba otkriti. Kažu da su te priče značajnije od onih koje nam se u prvi mah jednostavno nude. Moja priča iz senke je da sam na pomenuti kongres išao ni manje ni više nego s rođenim šefom! Znate, to je ona osoba od koje bi trebalo da se krijete ako ranije šmugnete iz kongresne sale. Ali on nekako bi projektovan da se uvek nađe na 30–40 centimetara od mene. Tako bi čak i rano ujutro. Bili smo ulogoreni u zajedničkoj sobi, desetak kvadrata, šef i ja. Nema bežanja, ni makac. Na početku bejasmo vredni i počesmo slušati sva predavanja redom. Sve dok se kod jedne od kultnih madridskih fontana nemušto, valjda pogledom, ne dogovorismo da je već red da deo dana ipak ostavimo i za španske čarolije. Na šefovskom ruletu, izgleda, nisam loše prošao. Do sledećeg izvlačenja… Još ako uz malo sreće ovo pročita… Eto nas, bićemo cimeri i sledeći put. Ipak, moja priča iz senke nije drugima baš mnogo zanimljiva, zapravo, nije nikom sem nama dvojici. Zato tražimo Priču iz senkine senke…
To je priča o nama i Španiji. Da nisam znao kako izgleda karta Evrope, dok sam slušao kolege, pomislio bih da pričaju o najbližim komšijama. I u malim i u velikim grupama i u kongresnim salama i van njih, bili smo oduševljeni zemljom Lorke i šunke. Tako opisujem Španiju, iako sam sigurno imao i boljih izbora. Teško mi je bilo da se odlučim jer je Španija zemlja mnogo toga. Ali ovo dvoje se tako lako lepilo za mene! Našim iberijskim prijateljima bilo je na svakom koraku sve oprošteno. U mnogo čemu smo lakonski zaključili da su “oni kao mi”, otvoreno smo im zavideli na svemu i svačemu, u onome u čemu im nismo zavideli makar smo videli ponešto dobro. Čak i kad čusmo da mesecima nemaju vladu, ne videsmo, naravno, u tome ništa loše. Madridski fudbalski klub je igrao protiv Evropljana sa severa. I bez izuzetka svi bejasmo uz Madriđane. Čak i jedan kolega sa severa naše zemlje! On je od početka dobrovoljno birao da bude u manjini. Čak i on za doručkom požele sreću crveno-belima iz Madrida. Moj pomenuti šef pri kraju putovanja čak zaključi ono što ni zakleti Kastiljanac pod uticajem sjajnog crvenog vina ne bi – da je higijena omiljene nam zemlje kao retko gde u Evropi. Ja sam, s druge strane, bio manje istrajan te se osetih u jednu ruku kao neka vrsta izdajnika kada sam mom zemljaku i novom prijatelju, koji sad živi u Madridu, valjda u želji da ga izazovem da mi što više pažnje posveti, rekao kako je Madrid samo Rim u pokušaju. Nisam uspeo jer sam valjda toliko bio neautentičan da ga to ni najmanje nije zabrinulo, a ni motivisalo da se dodatno potrudi. Od njega sam dobio posetu noćnom klubu s karaokama, gde su devojke iz Perua vodile glavnu reč. Neko je na početku spomenuo Rim?
Što je vreme više prolazilo, mi smo sve više postajali Srbi Mediteranci. Neko reče da svega četrdesetak zemalja na svetu nema more. Skoro pa smo sažaljevali te nesrećnike.
Što je Španija bila zavodljivija, jedna grupa – koju sam zvao Portugalci – sve više je pričala o Portugaliji, valjda to ide nekako u paketu. U mojoj sobi s mog telefona je usred zemlje flamenka svirala grčka muzika, skoro pa jeres. Zaista, duboko verujem u neku emotivnu povezanost između nas i Mediterana. Jadni oni što nemaju more.
Greše oni koji misle da je Prado najposećeniji muzej u Španiji. To je El Korte Ingles. E sad, ko je smeo mojim oduševljenim južnjacima reći šta u prevodu znači ime najčuvenije robne kuće u Španiji? A znači “engleski kroj”. Prvu radnju kojom je započelo pisanje istorije trgovine u Španiji, otvorio je čovek koji je sav stečeni novac zaradio u SAD i Kanadi. Otud i naziv. Ali…
E sad, ova kolumna je kolumna o psihologiji. Pa mislim i da jeste. Jer ovo je priča o subjektivnosti u opažanju. Prepoznavanje informacije i predmeta kao celine, te prepoznavanje njegove upotrebne vrednosti, jeste ono pomoću čega svesno doživljavamo okolinu i gradimo sud o njoj. Ali ne ide to bez subjektivnosti. Na subjektivnost prilikom opažanja utiče iskustvo, emocionalno obojen stav, mit i motiv. Porodice imaju porodične mitove, imaju ih i narodi. Jedan eksperiment je pokazao da se reči iz oblasti vlastitog interesovanja lakše opažaju i prepoznaju nego neutralne ili neprijatne reči. Primer iz studentskih udžbenika je onaj s dvogledom i depresivnim bolesnikom. Ljudima obolelim od depresije na dominantnom oku uvek su prikazivali prijatan prizor, a na nedominantnom oku uvek neprijatan prizor. Depresivni bolesnici uvek su registrovali neprijatnu sliku iako su je registrovali nedominantnim okom. To je bilo u skladu s njihovim emocijama. A opažanje se samo teorijski odvaja od mišljenja i logičnog saznanja. To je jedinstven proces iz kojeg slede zaključci.
Zato je bitno da se ove subjektivnosti ponekad prisetimo. I ne poverujemo duboko u to da su naša istina i naše viđenje stvari ujedno i jedini. Ako to zapamtimo, naše istine manje ćemo strasno braniti. Dozvolite onom pored vas da ima pravo na svoju istinu. Ja sam kongres, šefa i Španiju video ovako. Ovako sam sagledao i naš odnos prema mediteranskim narodima. Siguran sam da bi neko drugi sve sagledao drugačije. Ako prepoznamo ovakve subjektivnosti, bićemo malo objektivniji. Objektivno je ovako!
Tekst: psihijatar Aleksandar Misojčić
Foto: www.pexels.com
*Aha magazin – maj / jun 2016, VIII broj