U mom detinjstvu, pre vremena ovoživotnog znanja i iskustva, postali su trenutci zapljuskivanja talasa životne istine. Meni, detetu koje je sedelo na obali novog života , predhodne generacije dragih ljudi usadile su nemir, znatiželju i ljubav ka životu. Jureći kroz život u trenutcima nesigurnosti i posustajanja, prizivajući ono dete u sebi ponovo bih vidjao svetlost na putu i ljubav u zadovoljavanju nikad site znatiželje. Sve što sam radio i radiću u životu je deo želje da ono što sam naslutio i saznao od dragih, sačuvam i prenesem meni dragima.
Priča o mojoj istini može se ispričati na bezbroj načina, a jedna od njih je i ova priča o mom nemiru.
Obale, kolevke bezbroj neznanih I znanih civilizacija sastojale su se oduvek od duha zemlje koja nas je stvarala i odgajala, vode koja nas je izazivala , vetra koji nam je donosio miris nepoznatog i nemira davajućiu nam neverovatnu snagu da se otisnemo u život. A život nas je iskušavao i troši . Ponekad smo se vraćali u mesta odakle smo potekli, da se zalečimo za nova iskušenja; na kraju bi se suočili sa životnom istinom i prepustili je sledećim.
Tekst i foto: Mario Leone Bralić