15. i 16. mart u 20h, Bitef teatar
Željko Jovanović
TRI LICA SAMOĆE
Režija i obrada video materijala: Filip Markovinović
Dramaturg: Miloš Latinović
Scenograf: Saša Senković
Kostimograf: Senka Ranosavljević
Muzika: Zoran Tairović
Scenski govor: dr Dejan Sredojević
Igraju:
Milica – Mia Simonović
Olga – Sanja Mikitišin
Mariška – Tanja Pjevac
Tekst „Tri lica samoće” posvećen je ženama okruženih ratom. Ono što dodatno otežava život i gura još dublje u izolaciju i samoću jeste to što ih je rat zatekao u vrlo netpičnim okolnostma, u sredini koja se u ratu bori protiv njihove domovine.
Ove tri priče, koje svaka na svoj način boji određenu sliku stradanja i samoće, više su način postojanja, oblik ekstremne egzistencije koji nadilazi ljudski bol i uzdiže se iznad patnje. U ovim slikama rata, radnja se dešava daleko iza linije fronta, tamo gde se eho buke topova čuje iskrivljeno i gde svako ima pravo da ga „čuje” onako kako mu nalaže savest s kojom se ljudi teško mogu podičiti i u miru a kamoli u graničnim okolnostima kao što je rat. Kada se, međutim, raziđu vetrovi rata i pošto heroji uskoče u udžbenike i dobiju svoje biste i brojne spomenike, i nakon što se formiraju redovi đaka dovedenih da nešto nauče „iz istorije“ i „poklone se senima junaka“, najveći stradalnici brojnih ratova i mutnih vremena, nesrećne žene, unesrećene majke, devojke, sestre, verenice… padaju u zaborav. I niko ne govori o njima, najvećim gubitnicama i najdramatičnijim sudbinama svakog rata.
Fotografija Stojanke majke Knežopoljke iz Drugog svetskog rata, žene sa jednim detetom na leđima i drugim koje vodi za ruku dok se iza njih vije dim paljevine, progoni me od kad sam je prvi put video. Ta žena izgleda kao da uopšte nije uznemirena, čak ne deluje ni uplašeno. Kao da je savršeno mirna. Pa i deca, izgleda da ni njih nije strah. Oni su sami sa svojim bolom, sa svojom tragedijom i svojom tugom… i šta god da se kaže o njima, nije dovoljno.
