Za generacije rođene pre dve decenije digitalna komunikacija je dominantna. Njen pozitivan uticaj na razvoj mladih je očigledan, jer omogućava brzo informisanje, učenje i socijalnu uključenost. S druge strane ta vrsta komunikacije nosi i brojne rizike. Dobrinka Kuzmanović, psihološkinja i asistentkinja na Fakultetu za medije i komunikacije, otkriva način i mere zaštite od sajber nasilja koje postaje sve učestalije u digitalnom dobu.
Postavljanje nedozvoljenog i potencijalno štetnog sadržaja, neovlašćeno korišćenje autorskih prava, rizična onlajn kupovina, samo su neki od potencijalnih rizika na internetu. Fenomen digitalnog nasilja sve više zaokuplja pažnju kako naučne tako i stručne javnosti. Šta sve podrazumeva ovaj pojam ?
Pod digitalnim nasiljem (u upotrebi su i termini elektronsko nasilje, onlajn nasilje, nasilje na internetu, itd) podrazumevaju se svi oni slučajevi kada osoba koristi digitalne uređaje i internet sa namerom da drugog uznemiri, uplaši, povredi ili ponizi. Živimo u vremenu u kome mladi, zahvaljujući brzom razvoju digitalne tehnologije, raspolažu čitavim „arsenalom” oruđa za socijalnu okrutnost i uznemiravanje drugih, pa je manje važno na koji način, kojim sredstvima se nasilje vrši, dok je važnije (kao odrednica digitalnog nasilja) postojanje namere da se drugome nanese šteta.
Ova vrsta nasilnog ponašanja, za razliku od klasičnih oblika, vrši se putem socijalnih mreža i platformi za deljenje video sadržaja, SMS poruka i telefonskih poziva, imejlova, slikovnih poruka i video materijala, blogova, foruma… U priručniku Digitalno nasilje – prevencija i reagovanje, koji je podržalo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije i kancelarija UNICEF-a za Srbiju, čiji ste jedan od autora, istakli ste specifičnosti digitalnog nasilja. Po kojim karakteristikama se onlajn nasilje prepoznaje?
Za razliku od nasilja koje se dešava u direktnoj komunikaciji „licem u lice”, digitalno nasilje odlikuje visok stepen anonimnosti nasilne osobe (upravo zbog toga, neki autori ovaj oblik nasilja nazivaju „kukavičkim oblikom nasilja”). Ipak, trebalo bi imati na umu da anonimnost na internetu nije apsolutna, jer internet provajderi raspolažu IP adresom (Internet Protocol Address) svakog korisnika internet usluga. Osim toga, postoje i tzv. kolačići (eng. cookies) – mali programski paketi koje serveri koje posećujemo čuvaju na našem računaru i preko njih beleže aktivnosti korisnika. Navešću još nekoliko važnih karakteristika digitalnog nasilja: stalna dostupnost žrtve, neograničena publika odnosno broj osoba koje se mogu uključiti u digitalno nasilje, velika brzina širenja informacija, kao i trajnost učinjenog (informacijama postavljenim na internet teško je ući u trag i mogu se iznova zloupotrebiti).
Donja uzrasna granica za koriščenje većine društvenih mreža jeste 13 godina (za neke je čak i viša, npr. 16 godina) ali mladi neretko zloupotrebljavaju digitalna oruđa. Istraživanje koje ste sproveli krajem 2012. godine pokazalo je da čak polovina desetogodišnjaka ima profil na nekoj od socijalnih mreža i zloupotrebljava internet navođenjem netačnih podataka o uzrastu. Potom, među rezultatima istraživanja iz 2013. naveli ste podatak da na nekoj od socijalnih mreža (najčešće Fejsbuk) 89 odsto učenika osnovnih i 92 odsto učenika srednjih škola iz Srbije ima otvoren profil. Međutim, vlasnici socijalnih mreža ne snose odgovornost za zloupotrebu, ukoliko se ustanovi da su korisnici prilikom registracije ostavili lažne podatke. Maltretiranju u digitalnom svetu pribegavaju i odrasle osobe. U tom slučaju reč je o proganjanju putem interneta što predstavlja krivično delo i kažnjivo je zakonom. Ko su internet predatori i kako vrbuju svoje žrtve?
Iako se digitalno nasilje češće dešava među mladima, postoje i odrasle osobe, tzv. internet predatori (seksualni predatori ili nasilnici), koje koriste internet (socijalne mreže, čet servise, pričaonice) kako bi uspostavile kontakt s decom i mladima u cilju njihove zloupotrebe ili seksualnog uznemiravanja, što prema Krivičnom zakonu Republike Srbije predstavlja krivično delo. Iako ne postoji jasan profil internet predatora, kako pokazuju istraživanja, obično je reč o odraslim osobama muškog pola. Dok njihov uzrast, stepen obrazovanja, zanimanje i motivacija variraju od slučaja do slučaja, u ponašanju predatora, načinu na koji vrbuju potencijalne žrtve, uočavaju se neke zajedničke karakteristike. Internet predatori prikrivaju svoj pravi identitet, pretvaraju se da su neko drugi – najčešće vršnjaci (sličnih godina i interesovanja), skrivaju se iza lažnih imena, nadimaka, fotografija sve dok ne upoznaju mladu osobu i steknu njeno poverenje. Tada internet predatori počinju da pokazuju svoje „pravo lice”, da manipulišu i kontrolišu ponašanje svog sagovornika. Internet predatori obično traže od sagovornika da im pošalju svoje fotografije ili video snimke bez odeće ili u nekoj provokativnoj pozi. Isto tako, sami mogu slati svojim sagovornicima fotografije, video snimke, linkove sa eksplicitnim seksualnim sadržajima, a potom od njih tražiti da ih izbrišu, „da ne bi imali probleme ako neko to vidi”, podučavati ih različitim seksualnim tehnikama… a sve to obavijeno velom tajne! Kada dođu u posed ličnih sadržaja, po pravilu, ucenjuju svoje sagovornike: traže od njih sve više informacija uz pretnje da će u suprotnom obznaniti, proslediti ili javno objaviti informacije koje već poseduju. Ili, još ozbiljnije, traže upoznavanje sa žrtvom ili sastanak uživo!
Na osnovu Vaših saznanja najzastupljenije rizično ponašanje prilikom upotrebe interneta je prihvatanje zahteva za prijateljstvo na socijalnim mrežama od osoba koje mladi ne poznaju i koje nikada nisu sreli, potom komunikacija putem četa sa nepoznatim osobama, kao i odgovaranje na poruke nepoznatih lica. Kako reaguje osoba koja je izložena digitalnom nasilju, a kako ona koja ga vrši ili svedoči o njemu?
Naša istraživanja pokazuju da mladi svoja iskustva vezana za trpljenje digitalnog nasilja nerado dele sa drugima, pogotovo sa odraslima iz škole. Mlađa deca (tokom prva četiri razreda osnovne škole) češće se obraćaju roditeljima za podršku i pomoć nego stariji osnovci i srednjoškolci. Mladi koji su iskusili digitalno nasilje uglavnom se poveravaju svojim vršnjacima (drugarima, braći i sestrama). Izgleda da su mladi diskvalifikovali odrasle kao ravnopravne partnere u digitalnoj komunikaciji što potvrđuju i rezultati istraživanja informatičke pismenosti realizovanog u maju 2016. godine, prema kojima 90 odsto učenika završnog razreda osnovne škole misli da zna više o računarima i internetu od svojih roditelja, a 2/3 njih da znaju više od nastavnika u školi. Zanimljivo je da su mladi neretko skloni da neka ponašanja koja se po svojim karakteristikama mogu svrstati u digitalno nasilje, tretiraju kao šalu i zabavu. Zabrinjava činjenica da svedoci nasilja često ostaju pasivni i ne čine ništa da digitalno nasilje spreče ili da pomognu osobi koja trpi. Poruka mladima je: ukoliko vi sami ili neko od vaših prijatelja ili poznanika trpi digitalno nasilje, nemojte „sedeti skrštenih ruku”, već obavezno reagujte – obratite se za pomoć odraslima (možda nemaju dovoljno tehničkog znanja, ali imaju dosta životnog iskustva), uputite ih na servise za podršku mladima koji su iskusili digitalno nasilje (kao što je onlajn SOS servis na Fejsbuk stranici Biraj reči, hejt spreči), a ukoliko je reč o ozbiljnijim oblicima digitalnog nasilja, prijavite nadležnim ustanovama (MUP-u, javnom tužilaštvu).
Koje su posledice digitalnog nasilja?
Iako postoje individualne razlike u načinu reagovanja, kako pokazuju rezultati brojnih istraživanja, dugotrajna izloženost digitalnom nasilju negativno utiče na socijalni i emocionalni razvoj mladih i ostavlja brojne psihičke posledice različitog intenziteta. U nekim slučajevima mladi se osećaju uznemireno, postiđeno, povređeno, prevareno. Nekada su te posledice ozbiljnije, npr. mogu odbijati odlazak u školu, ispoljavati znake depresije, anksioznosti, delikventnog ponašanja, pribeći korišćenju psihoaktivnih supstanci. U literaturi ima i primera gde je uznemiravanje na internetu povezano sa pokušajem ili izvršenjem suicida, pri čemu ne tvrdimo da je samo uznemiravanje jedini uzrok problema, ali može itekako problematiku da učini kompleksnijom, a posledice digitalnog uznemiravanja drastičnijim.
Evropski sud pravde omogućio je građanima EU da koriste pravo na digitalni zaborav. Ukoliko procene da im je ugrožena privatnost, korisnici interneta mogu da zatraže od pretraživača brisanje ličnih podataka. Koje aktivnosti su u vezi sa sprečavanjem digitalnog nasilja ključne na nivou celog društva?Konkretno, šta je ono što treba da znaju mladi, a šta odrasli kako bi izbegli elektronsko nasilje i bezbedno koristili ovaj medij?
Ključno je raditi na razvoju digitalne pismenosti svih korisnika interneta. I mladi i odrasli trebalo bi da budu opremljeni veštinama za bezbedno korišćenje interneta. Mladi imaju pravo da lako i jednostavno izmene i uklone sve sadržaje na internetu koje su sami kreirali, pravo da znaju ko čuva i koristi njihove podatke, u koje svrhe ih koristi, pravo na zaštitu i podršku u slučaju negativnih i uznemirujućih iskustava na internetu, zatim, pravo na informisanje i donošenje svesnih odluka i konačno pravo na sticanje veština digitalne pismenosti.
Pomenuli ste da je, od oktobra 2015. godine, na Fejsbuk stranici „Biraj reči, hejt spreči” dostupan onlajn SOS servis za podršku deci i mladima koji su doživeli bilo koji oblik digitalnog nasilja. Kakvu podršku pruža ovaj servis?
Reč je o prvom onlajn servisu za pružanje podrške mladima u Srbiji. Studenti završne godine studija psihologije sa Departmana za psihologiju Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu, obučeni su za pružanje psihološke podrške putem servisa za četovanje i supervizirani od strane profesorki kliničke psihologije i psihoterapije. Mladi koji se jave putem ovog servisa mogu da dobiju uvremenjenu i sveobuhvatnu podršku: npr. kako da reše neki tehnički problem (blokiraju nalog osobe koja ih uznemirava), gde da pronađu informacije koje su im potrebne, kome da prijave digitalno nasilje, da se obrate za pomoć. Međutim, najvažniji aspekt onlajn savetovanja jeste psihološka podrška. U otvorenoj i poverljivoj komunikaciji, bez straha od kažnjavanja i restriktivnih mera, mladi mogu da podele svoje probleme, pri čemu će biti saslušani bez procenjivanja i optuživanja, osnaženi za preuzimanje lične odgovornosti i rešavanje problema u socijalnim odnosima (npr. kako da se suprotstave vršnjacima, odupru pritisku grupe, kako da odgovore onima koji ih maltretiraju itd). Posebno je važno istaći da je reč o jednom vidu „vršnjačke podrške” kada je reč o mladima koji žive u digitalnom svetu. Servis je besplatan i dostupan je sa bilo kog digitalnog uređaja od 7-24h, svakog dana u sedmici.
Tekst: Maria Cerovina