Godinama sam sa raznih putovanja slala razglednice na pogrešne adrese, a od nedavno svi oni koji su ih čekali mogu da ih pronađu na mom blogu. Pisanje prvog posta me je neodoljivo podsetilo na letenje avionoim. Pišem, brišem, čitam magazin, uputstvo za evakuaciju, posmatram druge putnike, priželjkujem da pored mene sedne neko superkul, žedna sam, gledam kroz prozor. Isključujem telefon, vezujem pojas i avion počinje lagano da krstari po pisti, pa sve brže kao najluđa vožnja sportskim autom, polako odvaja točkove od tla i na kraju poleti. A ja osetim ono fino golicanje u stomaku.
Postavlja se na svoje koordinate i počinje udoban let, u čiju kartu je uračunato piće, hrana i osmeh stjuardese. Postoji trenutak, tačka bez povratka, kada avion više ne može nazad. Baš to se desilo i meni. Moj blog je uzleteo… i došao do tačke kada nema više nazad! Kad god sam u avionu obavezno sedim pored prozora. To posmatranje sveta sa visine ne pruža samo fenomenalan pogled, na oblake, usnule gradove, moćne vulkane, već daje perspektivu. Ima u odlascima nečeg mnogo većeg od razgledanja spomenika, šopinga i turističkih atrakcija, nešto što pruža duhovni rast i trajnu promenu ideje o samom životu.
Što je najbolje, upoznajući svet, ponajviše upoznaješ sebe. I što više lutaš, sve si manje turista i sve više postaješ putnik. Kako ćeš prepoznati putnika u sebi? Na primer po rečenici: Turisti ne znaju gde su bili, putnici ne znaju gde idu. Za mene putovati znači živeti. Odlasci su spas lepih snova, način da zadovoljim svoju radoznalost, da pronađem smisao, da razumem svet i sebe samu. Ako ubacim malo romantike moja putnička biografija mogla bi da počne činjenicom da sam rođena na noge.
Dakle, od početka spremna da odšetam. Prvi put sam letela avionim sa dva meseca ka Podgorici, ali smo zbog jakog vetra prinudno sleteli u Split. Znači, avanturista od samog starta. Ceo život smo se selili i menjali gradove, škole i perspektive i kad se sve sabere ono što sam ponela od kuće staje u rečenicu – Neki ljudi puštaju korenje, a nekima rastu krila. Ako treba da otpevam izabrala bih čuveni hit Jasne Zlokić: Jer ja sam skitnica. Naučnici bi to objasnili nekim posebnim genom koji imaju svi avanturisti. Kako su me putovanja menjala? Prvo sam naučila da svet i nebo vidim u svom dvorištu, putujući po našoj prelepoj zemlji. Potom sam otputovala u London. Zameniti sivi Beograd devedesetih čarobnim kraljevstvom, bio je trenutak kada sam uvidela da život može imati i druge boje, druge priče, automobili volan sa desne strane, a neki muškarci i suknje. Bila je to tačka preokreta kada sam postala kao helijumski balon, ili zmaj, koji bi samo leteo, ukoliko nema nečega što ga čvrsto drži na zemlji.
Odlazak u Hong Kong takođe je bilo putovanje posle kojeg nisam bila ista. Azija me je naučila jednostavnosti, Afrika radovanju a Amerika me je potpuno razbudila. Svi putnici ovoga sveta slažu se da nikada ne bi otišli nigde da su krenuli od razloga zbog kojih ne mogu da putuju. Jer ako zaista želimo i bez novca možemo da stignemo tamo gde smo zamislili, ali bez čiste duše i hrabrosti ne vredi ni krenuti. Takođe, gde god da odemo i koju god priču da čujemo o nekom gradu, njegovom duhu, ipak svako putovanje jeste priča o našem životu i našem duhovnom stanju. Kao što je napisao italijanski pisac Čezare Paveze – Ako odlučite da putujete daleko i brzo, onda ne nosite mnogo stvari. Ostavite sve svoje zavisti, ljubomore, nepraštanja, sebičnost i strahove… i krenite na put!
Tekst: Jelena Ranković
www.disiderata.co @
Instagram: desiderata_traveller