Naš poznati reditelj Nebojša Bradić koji je trenutno glavni i odgovorni urednik kulturno-umetničkog i dokumentarnog programa RTS-a otkriva šta je sebi postavio kao cilj kada je prvi dan ušao u zgradu televizije, koliko je zadovoljan postignutim i šta je to novo i kreativno što od njega možemo da očekujemo.
Mnogo je povoda za razgovor sa vama, ali da krenemo od toga da je opera „Suton” Stevana Hristića, u vašoj režiji, obeležila 18 godina Opere i teatra Madlenianum. Kakvi su Vaši utisci?
Postavljanju ove opere prethodio je dug proces istraživanja i priprema u svim sektorima. Nastojali smo da se krajnje odgovorno odnosimo prema našoj operskoj baštini, zbog toga što su retki i dragoceni momenti njenog „oživljavanja” na sceni: od poslednje inscenacije „Sutona” u Beogradu prošlo je više od šezdeset godina.
Spoj libretiste Iva Vojnovića i kompozitora Stevana Hristića dočekan je kao svojevrsno muzičko osveženje za naš operski repertoar i pozdravljen je kao vodeći muzički događaj u 2016. godini. Madlenijanum je sa ovom operom dobio delo kojim bi se ponosile velike nacionalne operske kuće.
Niče je rekao – Imamo umetnost da ne bismo umrli od istine. Šta je za vas umetnost, kako je doživljavate?
Muzika. Prava misao ima osećanje, a osećanje je to koje ima muziku u svom toku. Kao Šekspirov stih, kao Mocartova opera, Betovenova ili Malerova simfonija.
Koji ste sebi cilj postavili kada ste ušli prvi dan u zgradu RTS-a kao urednik kulturno-umetničkog i dokumentarnog programa?
Želeo sam da gledaocima kulturno-umetničkih programa RTS-a, zajedno sa urednicima, omogućim da budu u Kulturnom centru na najvažnijim kulturnim događajima u zemlji i svetu, da po prvi put vide neku dramu, operu ili balet u TV teatru, da u Kulturnom dnevniku prisustvuju premijerama filmova u Berlinu i Mokroj gori, da otkrivaju Autoportrete ljudi koji su kreatori naše kulturno-umetničke scene, da putuju Putevima rimskih imperatora i Putevima srednjeg veka, otkrivaju umetničke krađe i falsifikate u Art trilerima, da uče o najumnijim srpskim ženama u serijalu One, da otkriju Enigmu Đilas, da se ratosiljaju strahova sa Plaškom Hrabrovićem, da čitaju u svakom trenutku, da se angažuju u polemikama Časa anatomije, da Putuju u budućnost sa srpskom umetnošću i ulaze u Narodno pozorište u 10 činova.
Ukoliko bih mogao da budem još zahtevniji, od urednika kulturno-umetničkog programa očekivao bih da emisije iz kulture generalno budu uzbudljivije, maštovitije, ponekad i komplikovanije, da navode na razmišljanje o tome ko smo i da li smo takvi želeli da budemo.
Da li ste zadovoljni realizovanim?
Televizija je moćna scena na kojoj bi trebalo da se desi fuzija između brze informacije i umetnosti – kulture, koja jedina ima moć da informaciju sublimiše i oplemeni lepotom, tradicijom, moralom.
U turbulentnom vremenu u kome živimo, tu scenu sve češće osvetljavaju, odnosno boje politički interesi i ona se pretvara u poprište bitke u kojoj kad zavesa padne, neće biti pobednika. Zbog toga kreiranje izvesnih sadržaja u aktuelnim uslovima u kojima se na našim televizijama radi, može da bude izuzetno teško, ali svakako predstavlja veliki izazov.
Nastavak intervjua sa Nebojšom Bradićem možete pročitati u štampanom izdanju Aha magazina za kreativniji život.
Tekst: Jelena Ranković
Foto: Nebojša Babić