Pripadam generaciji koja je nosila u školi uniforme, kasnije pred kraj nazivane keceljama. Dečaci su na fizičko nosili crne šorceve, jednake, a devojčice crne trikoe. Ideal uniformnosti, iluzija jednakosti. Veliki crveni pano od stiropora imao je centralno mesto u učionici. Na njemu su bile razne parole. Smišljali smo ih, sekli smo slova i kačili ih špenadlama. Posebno su bile cenjene one o slobodi. Početak osamdesetih, vreme u kome se cenila sloboda i jednakost. Kao što je tad sve bilo naše, i sloboda je bila opšta, zajednička za sve. Međutim, ta primarna, uslovna i osvojena zajednička sloboda nije jedina. Malo bih o onoj ličnoj, unutrašnjoj, samo mojoj slobodi. Slobodi kao doživljaju, imaginaciji. Ne toliko vidljivoj, drugoj vrsti slobode. Vremena su nova, novi izazovi, novi stresovi i, iz svega toga, i nove neslobode.
Svakodnevno razgovaram sa ljudima o njihovim osećanjima i teskobama. O doživljaju neostvarenosti i sputanosti. Koliko se slobodnih oko nas šeta u „svojim kavezima”? Ova zajednička osvojena i dobijena sloboda postala je podrazumevana, ali ljude počinje da muči ova lična, svakodnevna. Sloboda na nivou osećanja posedovanja. Stresovi kojima je savremeni čovek izložen su se transformisali. Izazovi i zahtevi su postali manje vidljivi, sofisticiraniji. Suočavamo se sa pritiscima i osećanjem ugroženosti. Šta je za Vas prva asocijacija na slobodu?
Za mene, pod lupom profesionalne pristrasnosti, sloboda predstavlja spremnost da se iznese odgovornost za svoje izbore. Čovek je slobodan ukoliko slobodno i svakodnevno pravi izbore i spreman je da preuzme odgovornost za njih. Neki izbori jesu nametnuti, iznuđeni i neophodni. Ali to nije alibi za one koje još uvek čvrsto držimo u svojim rukama. Makar oni izbori koji nisu toliko usmereni na ekonomsku nego na psihološku dobit mogu nam podariti osećanje slobode. Ljudi se u svojim brakovima osećaju sputani, na poslu nepriznati, drže se predrasuda, vode ih strahovi, kultura uslovljava… Boje se da budu ono što bi želeli. Sve to rađa duboki osećaj teskobe, neslobode.
Naizgled bračne, porodične, poslovne idile praćene su dubokim osećanjem da su mogli ili želeli drugačije. Nije poenta u događajima, nego u njihovom viđenju, upozorava Epiktet, grčki filosof, i dodaje da je dužnost čoveka da oblikuje vlastiti karakter nezavisno od spoljih okolnosti.
Hrabrost je uraditi ono što želiš, prvi saveznik u tome je mudrost. Imati iluziju slobode je neminovnost i cena se plaća ako to ne razumemo. Ako se vodimo unapred spremljenim odgovorima, ako idemo samo poznatim putevima, pripremljenim asfaltiranim magistralama. Ako se ne osluškuje, istražuje, krči sopstveni put. Ako se ne poštuju vlastite potrebe. Nisam za nepoštovanje konteksta, još manje za ugrožavanje drugih, ali jesam za jedan vid totalitizma. Totalitizma vlastitih izbora. Bez osećanja krivice za njih. Cena koju plaćamo nekad nije mala. Ali naći ćemo jedino ako hrabro i mudro tražimo.
Jedna divna stara priča govori o monahu koji je redovno skupljao kišnicu i kasnije njome zalivao jedno udaljeno suvo drvo. Kada su ga drugi monasi, sedeći, podrugljivo pitali zašto to radi, kada mu suvo drvo nikad neće roditi plod, monah im je odgovorio: Ne razumete ništa, suština je u zalivanju. Zadovljstvo u onome što se radi, za čim se ima potreba bez potrebe za plodom. Onda će valjda vremenom i plodovi doći. Znam da krivica sputava ljude. Jedino se pred nama terapeutima otvoreno pitaju imaju li oni pravo na svoje izbore. Nikad čovek nije potpuno siguran, uvek ima neko ali…
Retko šta je u potrebama crno ili belo, u pitanju su nijanse sive. Da li su ispunjenjem sopstvene potrebe izneverili očekivanje drugih, okoline, u krajnjoj liniji sebe iz nekog ranijeg perioda kada su drugačije razmišljali ili osećali. Cena slobode nije mala, ali ko je probao zna da nije lako ni slagati sebe. Neki ljudi se ipak nekako stope sa neslobodom. Igraju svoju ulogu žrtve. Iz nje pokušavaju da crpe moć. Kroz krivicu drugih, kao benefit sopstvene patnje. Vid moći koja se postiže izbegavanjem ličnih izbora. Nikako nisam za to. Jalova moć! I još malo gore od toga. Ja sam za stupnjevito osvajanje lične slobode. Strpljivo i mudro. Uz razumevanje i poštovanje slobode drugih. Uz spremnost da se razume i poruka koju potencijalni konflikt u braku, poslu ili drugde donese, onda kada se lične slobode ukrste.
Sve ima svoju evoluciju, tok i promenu. Pa i to šta smatramo slobodom. Ukoliko nas je ona dovela do konflikta sa najbližim ili nekim važnim, onda je možda taj konflikt i dragocen u smislu evolucije doživljaja toga šta je moja istinska sloboda. Samo, oprezno i polako, bez narcisoidnih ideja brzih promena, jer je osvajanje lične slobode stupnjevito, promenjivo, uz poštovanje i osluškivanje sebe i drugih. Brze promene kažnjavaju…
Tekst: Aleksandar Misojčić