Noć, polumrak i muzika – tako izgleda uobičajena scenografija u kojoj pisac Goran Stojičić stvara svoje priče. Tako je nastala i knjiga „Besani” koja je za veoma kratko vreme doživela tri izdanja i prevode na više svetskih jezika. Ova multimedijalna knjiga osvaja ovih dana još jedan medij – postaje „živ dogadjaj” kroz „Besane večeri”, mesto susreta i kreativne razmene ljudi iz različitih sfera kulture i umetnosti. A pisac tek počinje da besano stvara…
Kada ste odlučili da budete pisac? Da li je to bilo planirano u vašoj karijeri?
To mi nikada nije padalo na pamet. Pišem odavno, ali nikada nisam pomislio da ću napisati knjigu, a još manje da će ona doživeti ovakav uspeh. Nikakav plan nije postojao, verovatno je i rezultat ovakav jer je sve išlo iz srca i najiskrenije moguće.
Pisanje knjige je kao roditeljstvo, veliko ulaganje i trud i nikad ne znate šta će ispasti… Da li ste imali taj osećaj?
Da, to je baš tako. Knjigu sam pisao godinu dana, svakodnevno. Zapravo, noću, kada se sve smiri u mom okruženju. Najdivnije je kada se trud i ulaganje ulije u zadovoljstvo, kada vas inspiracija nosi. Tokom pisanja se, naravno, pitate, da li sve to valja, čitate napisano nekoliko stotina puta, ispravljate, oduzimate, dodajete… A, onda, u jednom momentu shvatite – da, to je to, to sam ja.
Šta vas je motivisalo i inspirisalo da napišete svoju knjigu?
S obzirom da je kod mene sve bilo atipično (izdavač se pojavio pre nego što sam pomislio da je napišem), prvobitni motiv je bio taj da mojoj deci ostane nešto iza mene. To je, u početku, bila i inspiracija koja se kasnije razbuktala i sama me uvukla u sebe.
Koliko je kreativnost uticala na to da se „upakujete“ i budete drugačiji?
Kreativnost je uticala na moj stil pisanja, a kasnije i na koncepciju, koja se razlikuje od ostalih knjiga. Muzika je sastavni deo mog života, pa se iz tog razloga našla i u pričama. Slavimir Stojanović Futro je uradio korice i ilustracije, tako da je „Besani“ postala drugačija, multimedijalna. Iako može da se čita kao i svaka druga knjiga, u nju možete da uronite i mnogo dublje.
Da li pisanje doživljavate kao oslobađanje nekih podataka ili informacija koje niste mogli da podelite sa nekim?
Kada pišete fikciju, nemoguće je da ne oslobodite nešto od sebe, a da o tome čak i ne razmišljate. Ne moraju da budu uvek dramatične stvari, to može da bude nešto veoma malo. Ponekad samo rečenica, parče tuge, detalj sreće, ili samo pogled, upućen nekom, negde, a zatim smešten u najdublje dubine memorije.
Foto: Ana-Marija Jovanović / Tekst: A.T.
Ceo intervju možete pročitati u štampanom izdanju AHA magazina.