.
Njena fizička lepota, besprekoran stil, damski maniri i držanje samo su ram za sliku o mladoj ženi koja je završila Pravno -matematički fakultet, usavršavala svoja znanja i umeća od vodećih svetskih tinkera (Filis Kristal, dr Jan Erik Sidžela, Kejt Bajron) družila se i u četiri ruke sa Isidorom Bjelicom napisala roman koji predstavlja priručnik za dualnu terapiju živeći na različitim kontinentima i u različitim zemljama i radeći sa drugima na putu njihovog ličnog razvoja. O dualnosti svega i lečenju dualnom terapijom ali i terapiji modom, o prijateljstvu kao leku koji može biti i kontraindikovan ako se loše upotrebljava o pronalaženju ličnog smisla u vremenu opšte dezorijentisanosti, površnosti i konzumerizma, razgovaramo sa Jovanom Hismajer – ženom inspiracijom našeg novogodišnjeg broja.
Zajedno sa Isidorom Bjelicom napisali ste knjigu Upomoć prijateljice u izdanju „Lagune”. Koliko je prijateljstvo lekovitо i kako vi birate i negujete prijateljstva?
Lepo ste to rekli prijateljstvo je kao lek, baš zato kada upotrebite pogrešan lek, onaj koji vam ne prija ili u dozi koja nije za vas, ishod može biti katastrofalan. Tako i sa prijateljstvima neka su melem za srce, dok su druga pravi otrov. U današnje vreme nije lako pronaći pravog prijatelja i uspostaviti odnos koji je dubok i iskren ali je moguće i ne treba nikada odustati. Prijateljstvo između Isidore Bjelice i mene je pokazalo da su moguća prijateljstva bez predumišljaja i skrivenih namera, niskih strasti i računa.
Ova knjiga na neki način prekida insistiranje popularne psihologije na pozitivizmu, promovišući dualnu terapiju u kojoj prihvatamo dualnost univerzuma paraleno postojanje i dobrog i lošeg. Kako izgleda dualna terapija u praksi i kome sve može biti od koristi?
Balkan malo kaska za svetom i ovde se prodaje mudrost koja je u Americi još sedamdesetih godina prevaziđena… Na istoku nikad nije ni bio usvojen taj pozitivistički teror. Knjiga Upomoć, prijateljice! nas kroz priču uvodi u svakodnevni život junakinja gde se jasno vidi koliko su svi događaji istovremeno i dobri i loši, a da je jedina razlika u našoj percepciji. Dualna terapija nas uči kako prihvatiti takvu realnost i okrenuti je u svoju korist. Koliko god smo Isidora i ja začetnici ove vrste terapije, nas dve nismo izmislile osnovni zakon univerzuma u kome živimo, a to je zakon polariteta. Tako da je iluzorno negirati ga, zatvarati oči i čekati da prođe.
Dualna terapija je zaista namenjena svima, suština je da se na svaku tezu odgovori antitezom. Da naše želje uvek projektujemo kroz bipolarnost mimeze realnosti. Odnosno narodski rečeno da sve što zamišljamo, idealnog partnera, dobar posao, prinovu u kući uvek provučemo kroz zakon polarnosti. Tada – dualnom vizualizacijom naš idealan partener hrče ponekad i ostavlja čarape za sobom, beba plače noću, a danju ima grčeve, posao je odličan ali je šef budala… Baš ovakvom vizualizacijom, realnijom, vaše želje dobijaju visok emotivno-misaoni probabilitet realizacije. Dakle, prihvatiti život u celini i svojoj punoći je suština dualne terapije.
Završili ste Prirodno-matematički fakultet a potom ste se posvetili izučavanju različitih učenja savremenih gurua popularne psihologije Filis Kristal, dr Jan Erik Sidžela, Kejt Bajron… I to ukazuje na dualnu prirodu i pokušaj da se i racionalna i duhovna znanja objedine. Koliko vas je u životu vodio racio a koliko srce? Koja učenja, misli, ideje su najviše uticala na vaš pogled na svet?
Odlično pitanje! Naime, kako mi možemo sa sigurnošću znati kada nas vodi srce, a kada racio? Da li je običnom čoveku koji nije spiritualan, koji ne meditira, koji nije u dosluhu sa svojim unutrašnjim bićem jasno šta oseća i da li je to njegov ego ili njegov um ili njegova mama? I oni koji su duhovno probuđeni često lutaju. Dakle, mnogo je pojednostavljeno ako samo gledamo srce ili racio. Neko gleda horoskop, neko sluša mamu, neko muža, ali rad na sebi je upravo to – da na kraju slušamo sebe, a to često nije ni srce ni racio, već nešto teško objašnjivo.
Na mene su uticali mnogi doktori, filozofi, joga učitelji i mistici… Volim da slušam Sadguru zato što je mudar i poseban, a istovremeno je i duhovit i pristupačan. Kod nas u Srbiji često postoji taj kompleks intelektualne elite, govornici se ni ne nasmeju u svojim nastupima sve kako bi delovali ozbiljno. Kao da treba ostaviti utisak da smo ružni i tužni da bi dobili priznanje da smo pametni.
Foto: Milan Kostić / Tekst: A.T.
Ceo intervju možete pročitati u štampanom izdanju Aha Magazina