Jana Milić Ilić, trenutno u žiži popularnosti televizijske serije „Istine i laži“, kako u seriji tako i u privatnom životu pokušava da održi neprekidni tok zdravog i pravog puta, vraćajući radost i neposrednost u svoj život, negujući svoju pozitivnu ludost, ne tražeći gde se krije slabost, pritom čuvajući svoj porodični mir i dete u sebi kroz igru sa sinom, koji je centar njene ljubavi. U javnosti slovi za profesionalca, ozbiljna i stroga pre svega prema sebi, kao svaki perfekcionista, a iza kulisa živa i životno duhovita, uključena u svaki posao do kraja, glumica koja misli a ne samo oseća.
Šta Vam je, pored popularnosti u hit seriji „Istine i laži“, donela ova neobična telenovela?
Pre svega, serija mi je donela prava prijateljstva koja su danas tako retka, a ja sam imala tu sreću da ih u ovom projektu steknem. Ponosna sam na rad i trud ekipe koja je iznela ovu seriju jer je bilo istinski naporno i teško, ponekad se činilo kao da nema kraja, ali prelepo. Mnogo toga smo naučili kroz ovaj projekat. Serija je i veliko iskustvo, koje se stiče samo igranjem, stvaranjem likova i brojem radnih sati ispred kamera. Snimali smo 13 sati dnevno, 6 dana u nedelji, ne osećajući to kao prevelik napor i znajući da je danas privilegija baviti se poslom koji voliš, a posebno glumom. Nisam se žalila tokom snimanja, pa neću ni sada.
Kako Vi privatno razlikujete istinu od laži i koje laži su Vam u redu, a koje ne?
Da se ne lažemo — laž je laž, ma koliko mi nalazili izgovor da neke izgovaramo iz dobre namere, iskustvo me uči da to baš ne izađe nikada na dobro. Ne podnosim lažna laskanja i komplimente iz koristoljublja, to me prilično deprimira, pa umem da budem i gruba sa onima kojima je to namera. Prepoznajem „upakovane istine“ jer lako detektujem laž i generalno mi više prijaju istina i pitanja koja nisu uvek prijatna ali su bar iskrena, nego laž, ma koliko bila lepa.
Šta je ono što Vam je važno u životu?
Nemam listu najvažnijih stvari, ali na vrhu je svakako moj sin, Đorđe, moja najveća ljubav. Mnoge majke će se složiti oko toga koliko se dolaskom deteta promeni život i koliko se sreće unese u svaki trenutak dana i noći i ja sam toliko posvećena i ispunjena činjenicom da sam majka. Takođe, uhvatim sebe u potpunoj sreći što istinski obožavam svoj posao, a da me to
ne čini karijeristom. Bitno mi je da radim, da uživam u stvaralačkom procesu i da se osećam korisno. Nisam neko ko troši vreme na odmor, celim bićem uživam u radu jer radim posao koji obožavam. Umem i da ukradem vreme za sebe: moje su navike prilagodljive, jer volim duge šetnje, pa smo moj sin i ja stalno u pokretu i istraživanju. Volim da čitam, pišem,
pevam i obožavam životinje. Imam rituale, a obavezno pred spavanje to budu film ili serija.
Šta je lepota življenja, a šta je za Vas najlepše u glumi?
Stalno istražujem, menjam, kopam po sebi i pomeram svoje granice. Kad god pomislim da nešto ne mogu, uspeh neočekivano dođe i to su one pobede u kojima najviše naučiš. Mogućnost ili moć da lutaš kroz likove, emocije, gradove, zemlje i epohe. Mogu biti bilo ko i bilo kada, a to hrani dušu.
Koje uloge su Vam inspirativne i koji ženski lik priželjkujete da odigrate?
Završila sam glumu u klasi profesora Vladimira Jevtovića, koji me je naučio da posao glume, ma koliko delovao lepo, ima i surovu stranu. Nisam ja ta koja bira, već me uvek biraju uloga ili reditelj, tako da sam naučila na vreme da ne maštam i nemam tu vrstu zanosa, već kroz svaku pruženu šansu dam maksimum od sebe, dajući tako priliku i novim ulogama… Možda zato ni u sebi, a ni glasno nisam nikada rekla: „E, ovo bih volela da igram.“
Ceo intervju možete pročitati u 23. broja Aha magazina.