Ilustracija: Anđela Srejić
I porodični sistem, slično pojedincu, može da zapadne u krizu — naruše se emotivna atmosfera, odnos prema fizičkom kontaktu i partnerska dostupnost kao neophodna osetljivost na potrebe drugog. Stvori se vid porodičnog vakuuma koji pritiska, a ništa ne daje, samo gura u izbegavanje ili konflikt. Tada gube svi, ali istina, ne gube nužno svi jednako. Narušen je osećaj zadovoljavajuće lične vrednosti, kao i lekoviti doživljaj porodične bezbednosti, prirodnog čovekovog utočišta.
Porodične krize su uglavnom ogledala i dokazi pomeranja u ravnoteži emocija i snaga unutar porodice, svojevrsni pokušaji adaptacije. Sve porodice imaju svoje krize, čak i „idealne“. Univerzalni, očekivani i razvojni problemi se javljaju u životu jedne porodice. Svaka faza porodičnog ciklusa je ujedno i potencijalna kriza. Zdrava porodica se mora uhvatiti u koštac sa njima. Tranzitorne krize jesu nužnost. Zamišljati porodični ili lični život bez stresa je iluzija. Razvojne krize su evolucija koja gura porodicu napred u smislu drugačije organizacije života, svakodnevnog ponašanja i onoga čime se porodica bavi. Svaka porodica ima svoje osobenosti i lakše ili teže izlazi na kraj sa izazovima. Velika je uloga očekivanja, uverenja, predrasuda, idealizacija; konačno — i partnerskog poverenja. Neke faze odnosa, za neke porodice, neminovno donose veći krizni potencijal.
Ali nisu sve krize očekivane i razvojne. Moguća je pojava disbalansa u hijerarhiji ili preraspodeli moći u porodici. Ugrožavajuće je i preterano obaziranje na spoljašnje vrednosti ili unutrašnja fokusiranost koja odvaja od realnosti. Može se na trenutak izgubiti smisao ili može doći do pojave konflikta lojalnosti prema porodici porekla. Partneri mogu imati različite interese, interesovanja, nezadovoljene potrebe koje ih frustriraju… Razloga je puno, svako svoje verovatno zna. Nabrojano onda prestaje da bude porodični izazov i postaje ugrožavajući zastoj. U tom slučaju, kriza je poziv na adaptaciju koji članove poziva na ponovno uspostavljanje stalnosti i zaustavljanje promena koje se prepoznaju kao ugrožavajuće. Ona je spasonosni alarm.
Ako se kao vid rešenja izabere održavanje fasade idealnog odnosa, kada se nudi lažno kao vidljivo i površinsko, onda se objektivni odnos uporedo gradi sa lažnim i lažnom se na silu prilagođava. Istinite misli, osećanja i želje ostaju fragmentisane ili u fantazijama. Kriza se produbljuje i čak ima potencijal da razori porodicu.
Jedini ispravni ishod porodične krize je iskorišćena šansa za uspostavljanje adekvatnijeg i zrelijeg odnosa. Problem se mora sagledati iz više uglova — ličnog, porodičnog, društvenog, roditeljskog, kulturnog. Iz krize se izlazi kao zreliji i čvršći. Život nam se ubrzao, žurimo. U rešenja kriza ne treba srljati. Žuri se u razvod, u rađanje deteta kao „deteta spasa“, emocije se traže van porodice… Kriza se mora razrešiti promenom i adaptacijom, jer jedino tako neće nastati hronični porodični problem i nećemo ostati zaglavljeni u nefunkcionalnom porodičnom sistemu. Sve drugo vodi ka neizbežnoj emocionalnoj distanci, lakom ulaženju u konflikte, u uplitanje dece u partnerske odnose.
O krizi se mora razgovarati. O tome kako se osećamo, šta nas plaši, zbog čega se jedni na druge ljutimo. Jako je važno ne suditi, ne insistirati na svojoj ideji odnosa. Različite perspektive i različiti doživljaji odnosa ne znače gubitak identiteta i neminovni problem u vezi. Ako nečim nismo zadovoljni, neophodno je polako redefinisati, menjati i graditi nove odnose. Kreirati nove emotivne mreže, novi zajednički jezik, pravila, izraze, izražavanje senzacija koje osećamo. Svaki odnos ima evoluciju, dinamičan je, menja se. Uvek ima prostora da promenimo ono što nam se ne dopada.
Tekst: Aleksandar Misojčić