ChatGPT, generator teksta veštačke inteligencije, je alat koji možete, ili morate integrisati u svoje poslovanje?
,,Pitanje je sad“, što bi rekao Šekspir.
Ako ga ne integrišete, da li će Vaš(naš) kvalitet rada uvek biti dovoljno zakićen inovativnošću i kreativnošću, koju mašina nije već negde, usput mogla da ,,pokupi“, pa da tako parira klauzuli kvantiteta? Pa, neki bi rekli da je tajna uspeha u kombinovanju svog iskustva i znanja sa dobrom upotrebom ovog alata, koji je došao sa namerom da ostane. Dakle, BALANS. A nije li Ajnštajn, ličnost koja je obeležila 20.vek (ako je verovati onima koji istoriju pišu) u pismima svom mlađem sinu Edvardu, rekao baš to: ,,Život je poput vožnje bicikla, da bi održavao ravnotežu, moraš stalno da se krećeš“?Velika pomoć ovoj tvrdnji bi bio dodatak ( Ah ti aksesoari, mogu život i odevnu kombinaiju potpuno da ti promene), u obličju pravca. Dakle, KUDA? Kuda se kretati? Ultimativno, nakon što ovo pitanje provučete kroz milion scenarija, dolazi se do metafizičkog, krajnje transcedentalnog nivoa, rezervisanog ( još uvek) samo za ljudska bića: Kretati se OD sebe ili U sebe? Ako se povedemo za time da je svaka spoljašnjost ogledalo svoje unutrašnjosti, odgovor je posve lak i jasan : punoća života se ne može naći u odsjaju, već u suštini. U nama samima, jer tek tu se otvaraju vrata višedimenzionalnosti koju nijedna veštačka inteligencija ne poseduje, ali i ne može da doživi, već samo, u najboljem slučaju, da ,,pokupi“ kao informaciju za dalju eksploataciju.
Kažu mnogi :,,Iznenada je stigao ChatGPT da nam spase živote, jer ništa ne stižemo. Da, pa to je prava stvar- uštedeće nam vreme, a samim tim i novac.“
Dok preispitujemo ovaj deo ,,Iznenada“, sve više uranjam u dalja pitanja… ma, da li je to zaista tako? Zar ga nismo već 90-ih godina manifestovali i najavljivali kroz mašineriju zvanu Holivud? Sećamo li se Sandre Bulok, koja pokušava da dokaže svoj identitet i samo postojanje, u filmu Mreža, klasiranom kao triler? A da ne pričamo o žanru fikcije, koji nas je već tada, odveo na put u svemir. Dakle, nije baš iznenada došlo to prvo (za široke mase) čedo veštačke inteligencije, bacivši se baš, svima nama, običnim ljudima, na grudi. Potpuno besplatno (ako ne računamo struju i intenet konekciju). A sad, tragom preispitivanja: Da li je baš potpuno besplatno? Da bismo došli do odgovora na to pitanje, moramo se setiti principa zvanog ,,carrot and stick“ ( kazna i nagrada) i njegove manipulacije u svrhe marketinškog oruđa (oružja) za borbu u tvorevini zvanoj ,,ekonomija pažnje“.
Veštačka inteligencija je sposobna da napravi kopiju u tren oka, da piše pesme u deliću sekunde ili da živahno ćakula na WhatsApp-u. Čak bi i ovaj članak mogao biti napisan pomenutim alatom i to za kratko vreme.Pitanje je, da li bi bio kreativan kao ovaj (izvinjavam se zbog samotapkanja po ramenu, ako je teza kreativnosti i originalnosti uopšte zadovoljena)? Parafrazirajući dijalog iz Neukrotivog Vil Hantinga: „Ako te pitam nešto o npr. Mikelanđelu, ti znaš sve: život i rad, političke težnje, njegovo prijateljstvo sa papom, njegovu seksualnu orijentaciju, šta god da je potrebno…ali ne možete mi reći kako miriše Sikstinska kapela.” shvatamo, još jednom, da prenošenje senzacija, pojava i doživljaja u tekst, sliku ili razgovor je nešto što je samo čovek u stanju da uradi, prvi put. A mašina da prenese dalje, po svemu sudeći. Pa, da li smo sposobni da uočimo razliku i da li nam uopšte treba original, baš svaki put? Da li nam je ona Holivudska mašinerija odredila i dalji tok događaja i pre nego što nam se sam događaj dogodio?
Dakle, znanje kao skup logično povezanih informacija, je bitka unapred izgubljena od veštačke inteligencije. A šta je sa tom kreativnošću? Kakav je tu rezultat i da li odnos između čoveka i čovekolike veštačke inteligencije treba uopšte da bude formulisan u domenu bitke, odnosno takmičenja? Zar ne možemo svi da živimo zajedno i srećno do kraja života (ljudskog)? Da li nam u tome može pomoći Aristotelov pojam MERE? I ako je isklešemo kao meru svih stvari, da li imamo dovoljno VERE u te mere? A, ako je pak nemamo, citiraću dalje Radovićevog kapetana Džona Piplfoksa ,,Znači li to da je ne možemo steći?“ Zar nismo svi i onako zarobljeni (ili se bar tako osećamo) na istom brodu i plovimo, da bismo se suočili sa sedmoglavim čudovištem, zvanim veštačka inteligencija? Pa, Radovićev junak sa 72 gusarske rane, kaže da se mudrost potrebna za suočavanje sa nemani, bilduje rešavanjem ukrštenih reči. A, za bildovanje vere, moraćemo da se otisnemo na plovidbu zvanu ,,razgovori sa sobom“ i to sa očima iznad svakog zla, posle koga ćemo doživeti istinski, sa verom, da su nam putevi uklesani sopstvenim mislima, jer ,,Kakve su ti misli, takav ti je život“
Pa, kakve su nam misli onda , jel to ključno pitanje?
U pokušaju odgovora na ovo pitanje, a vođena principom zahvalnosti i milosti, još uvek uspevam da se ispenjem na visove kreativnosti i da odatle uberem onoliko koliko mi je dato u sadašnjem trenutku, koji je večnost. Za mene, više nego dovoljno. I da, posmatrajući život iz ove perspektive, ovo je ,,dobitak“ koji nema nikakve veze sa postojanjem veštačke inteligencije kao takve, osim u domenu prijatelja, koji je celu stvar ,,pogurao“. I za to: ,,Njojzi hvala“.
Tekst : Nevena Vujović
Naslovna foto: https://www.instagram.com/p/Cp2n_3svLPW/