Prema rečima Boruta Vilda, profesora na Fakultetu za medije i komunikacije, grafički dizajn danas je jedan od najprisutnijih vidova komunikacije, alat, usluga. Ali, baratajući u velikoj meri jezikom koji je definisan početkom prošlog veka to pokazuje i našu nesposobnost da istinski govorimo jezikom novog, digitalnog doba.
Da bi se neko bavio vizuelnim komunikacijama, profesor smatra da se mora imati osećaj za vizuelno, za sve elemente koji ga čine: formu, kompoziciju, odnose boja, tipografiju… Za njega je to način stvaranja poruke od materijala koji se nalazi oko nas. Takođe, digitalni umetnik danas mora imati široki spektar znanja, ali i i otvorenost i radoznalost.
Šta predstavlja grafičko izražavanje danas, a kako je to izgledalo ranije?
Grafičko izražavanje uvek je pratilo tehnološke promene. Živimo u vremenu kada se okruženje u tom smislu radikalno menja. Na pragu smo ulaska u jednu novu civilizaciju. A pošto smo u tranziciji, grafički dizajn još baštini tekovine industrijskog doba, neku vrstu modernističkog, čistog, industrijskog, racionalnog pristupa vizuelnom iskazu, pa se taj stari jezik meša sa novim jezikom, komunikacijom unutar digitalnih okruženja, socijalnim i rizomskim mrežama. To više nije direktna komunikacija, niti je danas knjiga osnovni prenosilac znanja. Informacije su sada raspršene svuda. Potreban je nov način da se od tog mnoštva izabere, usvoji i koristi onaj skup koji bismo nazvali znanjem. I treba da shvatimo da informacija koja nam je dostupna nakon jednog klika (a click away) nije znanje. Mislim da je tu jedan od ključnih problema u u grafičkom dizajnu danas – nesposobnost da uhvatimo vreme u kojem živimo, koristeći jezik vremena koje nepovratno prolazi.
Koje karakterne osobine jedan grafički dizajner treba da ima da bi privukao pažnju posmatrača? Koliko je talenat (osećaj) presudan da bi se neko bavio ovim poslom?
To je lepa reč – osećaj. Mnogo je više volim od reči talenat, koja je nekako nedokučiva. Osećaj je definitivno potreban. Ne može se biti grafički dizajner bez osećaja za vizuelno, za kompoziciju, za kontrast, za meru, za neku vrstu simboličke transformacije jednog sadržaja u drugi, jer sve to je grafički dizajn. To nije prikazivanje onog što vidimo oko sebe, nego stvaranje nove poruke od onoga što vidimo oko sebe. Bez tog osećaja ne možete se baviti ovom profesijom. Neki će to nazvati talenat, neki sklonost, a mislim da je reč osećaj dobro definiše. Tu je i radoznalost. Ona je važna za sve kreativce, u svim oblastima u kojima se stvara, a ne samo reprodukuje. Treće je otvorenost. Bez otvorenosti i sposobnosti da prihvatate puno različitih uticaja, vrlo brzo ćete se upasti u jedan mali prostor u kojem ćete biti zauvek zarobljeni. Dobri profesionalci i autori su spremni da stvari prihvataju širom raširenih ruku, pa i po cenu da budu povređeni.
Koji su aktuelni trendovi u stvaralačkom procesu vizuelnih komunikacija?
Aktuelan trend je da nema trenda, jer sve se može i sve je moguće. Dve su krajnosti. Jedna je minimalistički dizajn, koji liči na nekadašnji modernizam, ali je u stvari samo stil, neka vrsta pokrića za konzervativno društveno okruženje. Druga krajnost je povratak dizajna ružnog, dizajna koji se igra sa nekom vrstom kontra estetike i promoviše jezik subkultura. Takav dizajn negovao se u radikalnim grafičkim krugovima pedesetih i šezdesetih, pa onda sedamdesetih kroz pank, devedesetih kroz dekonstrukciju i rušenje svih pravila. Danas se ta vrsta antidizajna, koja koristi elemente amaterskog dizajna i estetiku kiča, pojavljuje kao pandan preteranoj estetici koja je nekada sama sebi svrha. Između te dve krajnosti nalazi se veliko polje jezika vizuelnog iskazivanja danas.
Maria Cerovina
Ostatak intervjua možete pročitati u novom broju magazina AHA