Poznati srpski fudbaler svetskog renomea, Miloš Krasić je u pripremi da svoje dugogodišnje iskustvo pretoči u posao trenera. Iskoristili smo predah u karijeri i odmor koji posvećuje porodici i prijateljima otkrivši da je najomiljeniji sport na planeti potpuno odredio njegov život, učinio ga uspešnim, poznatim i zadovoljnim čovekom. Ono što ga izdvaja od drugih sportista jeste to da je ostao dosledan svom vaspitanju, skroman i tome danas uči svoju decu, Sofiju, Milu i Mihajla. Za njega je sve u životu ljubav, koju je našao ne samo u fudbalu, več i u ženi svog života Mirjani, koja je učinila da njegova karijera bude potpuno ispunjena.
Rođeni ste u vreme generalne krize, sankcija, školskih štrajkova, nestašica benzina i pri tome u Kosovskoj Mitrovici. Kako je to izgledalo na početku u Vašem rodnom gradu i klubu gde ste počeli, FK Rudaru?
Samo sećanje na detinjstvo budi u meni lepe slike i osećaje, iako smo tada kao zemlja, pogotovo Kosovo i Metohija, prolazili kroz ozbiljne ekonomske i geopolitičke probleme.
Odrastao sam u kući u kojoj se polagalo na vaspitanje i u skladu sa tim se ceo život ponašam. Kosovska Mitrovica je za mene lep grad i danas, sa mnogo terena i mogućnostima za bavljenje sportom. Rano sam počeo da se bavim svim sportovima, ali sam se u fudbalu baš isticao. Moje prve zvanične fudbalske korake napravio sam u fudbalskom klubu Rudar. Kao dečak sam redovno odlazio na treninge, iako je stadion bio u drugom delu grada i davao sve od sebe da me treneri primete. Moja opsesija i posvećenost fudbalu često su mi stvarali probleme sa roditeljima jer sam i posle treninga odlazio na terene nadomak moje zgrade, nastavljajući da igram sa drugarima. Pionirska konkurencija mi je otvorila vrata selekcije Kosova i Metohije koja se jednom godišnje takmičila sa ostalim regionima Srbije na, kako se to tada zvalo, prvenstvu Jugoslavije. Kosovska Mitrovica i taj period i dan-danas su mi u srcu i uvek se rado vraćam korenima.
Sa 14 godina ste započeli karijeru u FK Vojvodini i već tada pokazali da ste veliki talenat i čovek kome će fudbal biti više od profesije. Kako ste se navikli na potpuno drugačiji vojvođanski mentalitet i kako danas doživljavate mesto gde je počela Vaša popularnost?
Novi Sad me je prihvatio da sa 14 godina krenem sa samo jednim ciljem — da igram fudbal najbolje što mogu. Nisam razmišljao o egzistenciji, sećam se da je bilo teško i naporno, ali veoma uspešno. Bio sam suviše mlad da prepoznam razlike mentaliteta i moram priznati da su prepoznali ljubav prema fudbalu i da su me od početka prihvatili svim srcem. U fudbalskom klubu Vojvodina počinjem sa svojom profesionalnom karijerom i svaki nastup za ovaj klub za mene i moje buduće profesionalno angažovanje ima veliki značaj. Novi Sad doživljavam kao grad koji mi je pružio mnogo, koji ima lepu atmosferu i mnogo potencijala za društveni i porodični život.
Koliko Vama lično u karijeri znači to što je Vaš prvi inostrani klub CSKA iz Moskve baš sa Vama osvojio UEFA kup i koliko je to uticalo na Vašu karijeru?
Ponosan sam što sam bio deo generacije koja je osvojila UEFA Kup, a taj uspeh je bio veliki podsticaj, kako za mene tako i za moje saigrače u CSKA. Naporno smo trenirali i borili se pa je rezultat došao kao kruna našeg timskog rada.
Tih godina osetili ste benefit evropskih takmičenja, Lige šampiona, odlično ste igrali za srpsku reprezentaciju. Da li ste već tada znali da je to samo početak fudbalske slave?
Da, prepoznao sam i osetio benefit najprestižnijih evropskih takmičenja. To je za mene bio motiv i podsticaj koji se oslikao u igrama naše reprezentacije. Igrati na najprestižnijim takmičenjima ne dozvoljava vam da razmišljate o slavi, već o odnosu prema igri i postizanju što boljih rezultata. U tome je ključ uspeha.
Mapirali ste potpuno različite terene — Rusija, Italija potom Turska, gde ste zbog povrede napravili pauzu. Kakva je razlika u odnosu na navijače, igrače i život?
Naučio sam da profesionalac mora da prati uslove i standarde različitih sredina. Svaka država nosi sa sobom posebnu energiju, međutim, zbog konstantnih obaveza i putovanja ja nisam imao vremena da pravim paralele i razlike, jer sam maksimalno bio posvećen svom poslu. Da, razlike postoje, ali ono što je svima zajedničko je ljubav prema fudbalu i određenom klubu i to sam iskusio.
Ko Vam je najveća podrška u životu?
Naravno, uvek je porodica ključna. Moja supruga Mirjana je bila uvek uz mene, od samog početka moje profesionalne karijere. Osećaj da imate potporu, razumevanje i podršku najveći je motiv da uspete i pri tome nađete vreme koje ćete posvetiti porodici. Maksimalno se trudim da budem dobar roditelj i da našoj deci, zajedno sa suprugom, pružim ljubav i vaspitanje.
Gotovo da ste najmlađi penzioner među fudbalerima bivšim reprezentativcima Srbije. Kakvi su Vam planovi za budućnost? Gde vidite sebe? Šta je ono što Vas čini srećnim? Šta je ono što biste ponovili u svojoj karijeri, a šta nikako ne?
Iza mene je mnogo rada, truda i odricanja. U ovom trenutku želim samo da se odmorim, da nadoknadim propušteno, a to je vreme za moju porodicu i prijatelje. U nekom narednom periodu pokušaću da savladam trenerske vode, znajući da taj poziv nije nimalo lak, ali smatram da imam ogromno iskustvo i da ću uspeti da prenesem sve ono što znam i što sam imao prilike da naučim kroz bogatu karijeru. Da mogu da vratim vreme, bila bi to utakmica sa Austrijom, koja je za mene i dan-danas žulj ili trn u stopalu kojim sam osvojio sve ono što je san svakog istinskog fudbalera.
Ceo intervju možete pročitati u štampanom izdanju.