Nekategorizovano

OTKRIVAMO NOVE ZONE DEČIJIH IGARA

Ko je “mama bez ekrana”?

Zovem se Jelena Perić, imam 21 godinu. Mama sam male Nine, i medicinska sestra-vaspitač mlađe jaslene grupe. Mama bez ekrana je nastala pre oko godinu dana kada sam shvatila da je mamama širom sveta potrebna podrška nekoga ko ih razume, ali i ima rešenje za njihove probleme. Na svom Instagram profilu sam jedna od hiljada mama koja je odlučila da svom detetu priušti zdravo detinjstvo, bez ekrana. Poistovetila sam se sa svakom mamom koja kaže „Teško je, ali idemo dalje“.

Kako ste došli na ideju da decu “skinete” sa crtaća i novih tehnologija?

Na leto 2021. Počela sam da radim online besplatne konsultacije sa mamama na temu igranja sa decom u ranom uzrastu. U razgovoru sa njima sam shvatila da je najveći problem dečije pažnje zapravo to što je ne razvijaju adekvatno, a razlog tome su uglavnom crtaći koji su u velikoj meri prisutni. Tada sam dobila snagu i hrabrost da sve ono što sam istražilavala kroz školovanje i posao, predstavim široj publici.

Šta je suština Vaše ideje i igara?

Zalažem se za zdravo detinjstvo. Rano detinjstvo je period u kom deca treba najviše da uče, ali kroz igru. Mnogi roditelji misle da su oni u ovom uzrastu mali i da ne trebaju ništa raditi, osim slobodne igre a zapravo je skroz suprotno. Ono što se razvije u ovom uzrastu, prati nas kroz ceo život. Suština mojih ideja i igara zapravo je bezbrižno odrastanje. Uz sve to, cilj mi je da još više zbližim decu i roditelje i da naučim roditelje da je igra tako jednostavna, i tako malo zahteva i da svakog dana možemo izdvojiti tih kvalitetnih 15 minuta za decu.

U čemu se sastoji animacija dece?

Sve je stvar dobre organizacije i ideja. Vi dete možete zabaviti i sa jednim listom papira, ta igra može i sat vremena da traje. Animacija dece zapravo uopšte nije teška. Ako iskoristite makarone iz kuhinje, možete nizati na konac i napraviti ogrlicu. Ako tome dodate kašiku i činiju, vežbate motoriku prebacivanjem makarona iz jedne činije u drugu. A ako svemu tome dodate boju za kolače, dobijate likovnu aktivnost koja je jako važna za razvoj mašte.

Jednostavno, zar ne?

Koja od 110 vaših igara su najprihvatljivije deci, koje ih najviše zainteresuju?

Najzanimljivije su im motoričke igre, poligoni. Oduševe se kada im mame zalepe traku po podu i prave poligon ili stazu od toga. Igre za razvoj fine motorike su takođe nešto što im drži pažnju jako dugo. Zanimljivo je da oni sami budu inicijatori za igru, sami traže opet istu igru i to je ono što je najveći uspeh u ovoj priči…Naučiti decu da se igraju.

Kako roditelji reaguju?

Neverovatno, ali i oni su oduševljeni. Svakodnevno mi stižu poruke u DM sa slikama igara iz priručnika. Najveća „moć“ ovih igara je što roditelji mogu na miru sesti i popiti kafu dok se deca zanimaju. Koliko god zvučalo kliše, roditeljima je potreban odmor, mir i tišina.. To nije strašno priznati, i ne trebamo se osećati krivima zbog toga. A meni je ogromno zadovoljstvo što na ovaj način mogu da doprinesem tome.

Šta je poruka koju šaljete deci a šta njihovim roditeljima?

Nisam razmišljala nikada odvojeno kada su u pitanju roditelj-dete. Glavna poruka koju želim da pošaljem svim porodicama je da učestvuju u svakom procesu zajedno. Želim da im pokažem da roditeljstvo nije tako teško, da pored crtaća postoji gomila stvari koje možemo uraditi za našu decu a da im ne šteti..

Želim da se vrati vreme kada smo vreme sa roditeljima provodili u parku, u baštama, u blatu… Kada su nam čitali priče, igrali sa nama „Na slovo na slovo“ i svakodnevno nas uključivali u aktivnosti koje oni rade. Želim da se vrati vreme kada je bilo normalno da dete padne, da pokisne, igra se sa šerpama i loncima, pravi torte od blata.. Mislim da se to sa „modernim“ roditeljstvom nažalost izgubilo.

Šta biste ukratko rekli o ekranima?

Govorim isključivo o ekranima u uzrastu do 3 godine.

Mame kažu da je danas nemoguće da deca žive život bez ekrana, svuda oko nas. Ja se sa tim slažem, ali ne podržavam puštanje crtaća, animiranih pesmica u nameri da se dete umiri i „nauči“ iz toga. Da se razumemo, svi nazovi edukativni programi, zapravo ni ne postoje. Dete u ranom uzrastu ne ume da uči sa ekrana, mnogo bi redova ovde oduzelo moje objašnjenje ove rečenice zato bih ostavila za neki drugi put.

Detetu u ranom uzrastu je potreban boravak na otvorenom, razvoj motorike, govora, mašte, razumevanje…Ništa ovo se ne razvija pasivnim sedenjem i gledanjem u ekrane.

Koliko vremana treba da dete prihvati ovakav način “igranja”?

Sve je individualno. Neko dete će prihvatiti odmah, pogotovo deca koja su se u vrtiću već srela sa tim igrama. Neko dete će odbijati par dana, neko neće prihvatiti jer mu ekrani daju sigurnost, ali i zavisnost..

Uloga roditelja je da ovakvom naičinu igre ne pristupi kao učenju niti obavezi.. Već da pristupi kao svakodnevnoj navici i potpuno normalnoj pojavi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *