Koje su vaše filmske ulice Pariza?
Pariz je sav filmičan. Takve su gotovo sve njegove ulice. Jedan američki reditelj je poredeći ga rekao: „Pariz je kao torta!”
No, ipak bih izdvojio jednu aveniju kojom naročito volim da prošetam. Aveniju Triden. Osim širokog kolovoza i trotoara koje poseduje i debelog hlada ispod krošnji stoletnih platana, sa nesmetanim pogledom na Monmartr i crkvu Sakr Ker, najlepše u njoj je tišina koju poseduje. Neopterećena saobraćajem sa nekoliko kafea sa tendama, ova avenija je definitivno moja omiljena džada u gradu.
Kako se razlikuju ta dva ugla filmskog Pariza i koji deo je možda nadglasalo sadašnje vreme?
Neodvojivi deo Pariza su njegova predgrađa. Iako srasla sa uskim gradskim jezgrom, mnoga od njih maltene da nemaju nikakvih sličnosti s njim. Arhitektonski, kao da s njim uopšte ne komuniciraju.
U doba globalne sličnosti svakodnevnog života koji naginje ka banalnosti upotrebe istih proizvoda, koliko još Pariz uspeva da spasi onaj duh malog društva okupljenog oko vina, cigareta i šala, koji su to kafei koje turisti nisu osvojili i u kojima se skuplja umetnička elita, kao i mlade zvezde u usponu? Kako izgledaju privatne večere kod prijatelja? Koje teme su i dalje tabu?
Banalizacija svakodnevice u doba globalizacije je i ovde sveprisutna. Nisam kompetentan da kažem sa preciznošću koliko Pariz u tome odoleva. Mada evidentno je da postoje mali kafei, nekolicina na Monmartru, u kojima se i dalje čuva kako kažete duh grada, uz sir, vino i to do ponoći tokom radnih dana i do dva sata ujutro vikendom. Pušenje je naravno zabranjeno. Kućne zabave i okupljanja ovde su retki, odnosno događaju se samo onda kada postoji neki konkretan povod, kao na primer proslava useljenja u novi stan. Moramda primetim da gostoprimstvo više krasi balkansku tradiciju, a manje zapadnoevropsku.
Mnogo je Francuza prošlo kroz Beograd, mnogo Srba kroz Pariz, njihova avenija nosi ime našeg blaženopočivšeg kralja, a naše ulice njihovih velikana od pisaca do generala, kako biste voleli da Vas zapamti Beograd, a kako Pariz?
Ne razmišljam o tome kako će me i po čemu pamtiti Beograd, a kako Pariz. To je izvan domašaja mojih razmišljanja i mogućnosti. Na mom mikroplanu stvari su mnogo jednostavnije. Trudim se da budem kvalitetan most između dve kulture, jer to mi u amanet ostavlja moja umetnička profesija. Živeći u inostranstvu, postao sam svestan da ni sa jednim postupkom ne smem da podržim ideju o „varvarima sa Balkana” koja je ovde u neprestanoj promociji. Strategija koju sam odabrao za takvu mikro borbu jeste „kućno vaspitanje” koje baštini naša tradicija. Pojedinac ostaje bez teksta kad upozna pristojnog Balkanca, jer tek tako može da spozna koliki je rob sopstvenih predrasuda.
Tekst: Ivana Kojadinović
*Ceo intervju pročitajte u štampanom izdanju Aha magazina – drugi broj.