Mnogo šta nam u životu zabranjuju, ali malo koje zabrane imaju tako važnu ulogu u životu kao one prve, najranije, roditeljske zabrane. Zabrana sa kojom su mnogi od nas odrasli je zabrana da kažemo NEĆU. Strašna reč, četiri slova. Pitam se koliko odraslih je u potpunosti odbacilo tu zabranu i danas sa lakoćom izgovara NEĆU, a koliko nas i dalje oseti istinsku nelagodu kada nešto tako strašno treba da kaže. Na jednostavna pitanja, kao Da li hoćeš?, mogao bi da usledi još jednostavniji odgovor: NEĆU, ako zaista nećeš. Ali… Restrikcijom instiktivnog ponašanja i identifikacijom sa roditeljskim zabranama na koje se kasnije nadovezuju i društvene, polako gradimo savest u nama, u psihologiji, od Frojda na ovamo nazvanoj Super Ego. Središte čovekove samokontrole, samosmatranja i moralnih emocija, izgrađeno identifikacijom sa roditeljskim zabranama, sa roditeljskim Super Egom. Od spoljnih autoriteta uvek je lako pobeći, od unutrašnjih je to daleko teže. Meni ovo NEĆU uvek ide u paru sa onim „poštuj starije”. Od zabrane da se kaže NEĆU, kreće odbrana društva od svih onih sebičnih i agresivnih nagona koje svaki pojedinac nosi u sebi. Adler se odvojio od Frojda da nam, između ostalog, poruči da čoveka vidi kao najbespomoćnijeg rođenog sisara, kojeg od rođenja prati osećanje bespomoćnosti i inferiornosti posebno izraženo prilikom susreta sa takvim moćnicima kao što su naši roditelji. A oni, roditelji, upućuju na kontinuitet, zasnovan na roditeljskom autoritetu. Preko Super Ega sa generacije na generaciju prenosi se šta je lepo, a šta ne, šta je dozvoljeno, a šta ne. Karakteristike jedne kulture. Otac, starešina, sveštenik, kralj ili porodica, vojska, crkva, otadžbina, vekovna poluga tradicionalnog društva. Da li tradicionalno društvo, u onom njegovom izvornom smislu reči, podrivamo sa prvim NEĆU za porodičnim stolom?
Da li dete, burnim rea- govanjem na njegovo NEĆU, guramo u onu grupu tra- dicionalista toliko razo- čaranih svojevrsnom po- stmodernom dvadeset prvog veka? Poželjna hiperadaptiranost naspram rizične slobode izbora? Nameće se pitanje i šta je između grupe manje hrabrih hiperkomformista i hrabrijih avanturista. U toj grupi svakako ima onih koji će najradije izbeći da kažu NEĆU, koristeći reči kao što je ne mogu, ne smem ili drugi put. Ako rano NEĆU zamenimo za ne mogu, da li arhaično najavljujemo svrstavanje u onu grupu ljudi koji u mnogo čemu traže alibi. Zaista nije da NEĆU, ne mogu, neka viša sila umešala prste, bolest recimo. Samo naizgled apsurdno ali nekim ljudima bolest je ponekad zaista potrebna. Već je odavno poznat fenomen „bega u bolest”. Simptomi u funkciji vraćanja neke narušene psihološke ravnoteže. Tu nije u pitanju svesna manipulacija već nesvesna odbrana. Utrougli se tako npr. bolest između partnera, pa u troje nekako lakše guraju. Bolest kao opravdanje za mnoge postupke, za razočarenja, neispunjene lične potrebe… Bitno je da čovek na vreme nauči da izražava svoje emocije i stavove. Da zna da ih verbalizuje, ispoljava i poštuje. Da ih ne meša, jer NEĆU je samo NEĆU, nikako nije ne mogu. Da nauči da izdrši konflikt ako ga NEĆU donese, da nađe put iz njega i da se on ne ponavlja. A roditelji? Roditelji bi morali ili bi makar trebalo da pokušaju da teže dobronamernoj čvrstini i doslednosti, da bez preteranog sankcionisanja i odbacivanja iznesu detetovo ne kako bi bilo izbegnuto agresivno gušenje autonomije i gajenje razarajućeg osećaja krivice.
Tekst: Aleksandar Misojčić