U svakom sistemu glas istine živi u humoru i satiri. Humor hrabri stidljive, služi otapanju ljudske duše, poboljšava razumevanje, očovečuje odnose i ukida prepreke među ljudima. Humor je često i poslednja čovekova zdrava odbrana od nevolja svake vrste. Društvo bez humora je društvo bez istine o sebi. Smeh osporava zvanično odobrene laži. Iza smeha, osmeha i podsmeha živi čovek ranjen do dna svoje osetljivosti. Takav je i naš umni Aleksandar Baljak koji već više od 40 godina neguje otrežnjujući humor kroz najkraći književni oblik – aforizam, etički vredan i društveno delatan pokazujući da ga stvarnost nije pokorila i ukrotila.
Kako se postaje autor aforizama?
Neko sebe od mladosti prepozna u poeziji, neko u prozi, a aforističar od poče- tka zna da je minijaturni književni rod za njega bogomdan. Da bi kvalitetni aforizmi bili napisani, uz književni talenat, mora da postoji i ogromna ljubav prema sažetom, jezgrovi- tom, preciznom i jezički upečatljivom izražavanju. Prema pisanju u kome je rečima tesno a mislima široko. Paradoks je jedan od najinteresantnijih načina da se kaže istina. Aforističari poseduju veliku sposobnost da uoče, oblikuju i saopšte paradoks, a čitaoci vole upravo takav iskošeni način mišljenja i govora, duhovit, višesmislen iskaz koji se samo naoko protivi zdravom razumu. Obrt i iznenađenje daju aforizmu i lepršavost i vedrinu. Aforistika je primerena ovom vremenu. Iščašeni svet traži iščašenu misao. Zato se aforističarima i veruje na reč.
Koji autori su uticali na Vaše pisanje?
Mnogi! Pre svega oni aforističari koji su već bili velika imena u vreme kada sam ja počinjao da pišem. Tu, pre svih, mislim na Branu Crnčevića, Duška Radovića, Pavla Kovačevića, Rastka Zakića, i Poljaka – Stanislava Ježi Leca. Oni su mi otvorili čitav jedan neistraženi prostor u kome sam mogao da budem kreativan. Neposredan povod za početak mog pisanja aforizama bilo je čitanje knjige „Piši kao što ćutiš” Brane Crnčevića. Tu knjigu mi je 1973. godine preporučio moj prijatelj, a naš poznati slikar i karikaturista, Milenko Mihajlović. Istog trenutka sam se zaljubio u taj minijaturni književni oblik, i već u narednih godinu dana ispisao sam deset hiljada aforizama, tačnije rečeno, rečenica koje su pretendovale da budu aforizmi. Tako sam ušao u posao za koji je i tri života malo.
Podelite sa našim čitaocima neki od Vaših aforizama za koji Vam se čini da je već predugo aktuelan.
Evo nekoliko takvih aforizama koji tvrdoglavo odolevaju promenama.
Moja zemlja je mala, ali rastresita.
Sve ovo je naše, samo smo mi ovde stranci.
Srbija je mnogo lepa zemlja. Koji god deo da uzmete, nećete se pokajati.
Tekst: Anita Todorović
Foto: Edvard Nalbantjan
*Ceo intervju možete pročitati u novom broju Aha magazina – januar / februar XI broj 2017