Dečijim, punim osmehom unela je radost u naša srca, a srebrnom medaljom u Riju Tijana Bogdanović još jednom je potvrdila kako je sport više od igre, i kako su nam kao naciji neophodne ovakve snažne mlade ličnosti sa kojima ćemo se identifikovati, a slaveći njihove uspehe radovati se da bar deo „njihove zvezdane prašine” dodirne i nas.
Šta je prva slika sa Olimpijade koju imaš u glavi i kakav je osećaj biti najmlađa olimpijska vicešampionka u tekvondu?
To je jedan od najlepših događaja u mom životu, Olimpijske igre su san svakog sportiste. Put do tog spektakularnog sportskog takmičenja najlepši je deo samih igara. Tekvondo treniram od četvrte godine, od kad pamtim, i to je veliki deo mog života. Moje odrastanje i sazrevanje, kao i ljudi koji su sve vreme bili oko mene takođe su tekvondo. Naravno da mi je ovaj sport otvorio vidike, putovanja su dragocena iskustva, a ja sam proputovala pola sveta, stekla mnogo prijatelja, naučila jezike. Danas sam ponosna kada pogledam te godine unazad, naučila sam kako da poštujem i sebe i druge, postala disciplinovana i naučila da se trud i rad uvek isplate. Mnogo sam iskusnija i uživam u tome.
Šta je tvoja definicija tekvonda i u čemu je filozofija?
Tekvondo je zaista kompletan sport koji bih preporučila svima jer deci otvara pravi put. To je ujedno i borilački kontaktni sport koji nas uči ne samo samoodbrani i borbi, već i da je sve moguće i da nikada ne treba odustati, što je izuzetno korisno za život.
Jačanje duha i životne energije verovatno može uticati i na slobodno vreme. Kako ga provodiš?
Imam malo vremena pa pored školskih i sportskih obaveza vreme najradije provodim sa porodicom i prijateljima. Oni me ispunjavaju energijom jer zaista volim sve te ljude koji su uvek uz mene.
Tekst: Ljiljana Budić Stanković
Foto: Marko Veljović
*Deo intervjua iz Aha magazina – oktobar / novembar X Broj 2016