Šapke službenika na aerodromu u Biškeku imale su još širi obod nego one na policajcima u bivšem Sovjetskom Savezu, pa smo najpre pomislili da su takve rezervisane samo za pripadnike vazduhoplovstva – malo jači vetar bi ih sigurno vinuo u vazduh, sve sa ponosnim nosiocima.
Pripremljeni na jednomesečno avanturističko putovanje, nismo se prepustili ljubaznim taksistima koji su se kleli u niske cene prevoza do 30km udaljenog Biškeka. Umesto toga, rešili smo da pružimo korak i na nogama dočekamo svitanje. Uz jutarnje svetlo, oko nas je počela da se širi suva stepa, koja se tek daleko na horizontu sastajala sa planinama pokrivenim snegom . Obojici je od tog pogleda uzavrela krv i došlo nam je da nataknemo krznene kape na glave, uzjašemo konje, o leđa okačimo lukove i nahrupimo u Evropu. Naredni prizor nas je ipak vratio u moderno vreme – vredni neimari su na suncu sušili čerpić i od njega zidali kuću.
Polovinu puta do Biškeka ipak smo prešli autobusom – za desetinu cene koju su nam nudili taksisti. Prva pobeda bekpekera!
Začuđujuće mudro smo rešili da najpre nađemo neku turističku agenciju i krenemo u proceduru dobijanja vize za Uzbekistan. Avantura u avanturi. U molbi za dobijanje pozivnog pisma moraju se navesti podaci o hotelima u kojima će se noćiti, kao i maršruta putovanja. Međutim, tada još nismo imali ni plan obilaska te zemlje, a kamoli ideju gde bismo spavali. Preduzimljiva vlasnica agencije nam je ipak šapnula da u formularu možemo navesti luksuzne hotele po kojima je Uzbekistan poznat, a da onda svakog dana našim garantima javljamo o promeni mesta boravka i noćenja. Kako za takve hotele nismo čuli, nevoljno sam se poslužio starom veštinom iz našeg školskog sistema – prepisao sam podatke iz prijave koja je ležala na stolu, a koju je nekoliko minuta pre toga popunio jedan moto-nomad iz Švajcarske. Čudom sam zapamtio njegovo ne tako neobično ime – Kristijan, a pokazalo se da ćemo se sa njim sresti više puta u toku narednih nekoliko hiljada kilometara putovanja.
Već sutradan smo u maršutki, vrtoglavom brzinom leteli pokraj Isik Kul jezera, ka Karakolu, koji je dugo nosio ime po njegovom osnivaču, slavnom geografu-istraživaču Prževaljskom. Ova nekadašnja postaja na granici carstva je odlična baza za obilazak obližnjih obronaka Tjan Šana. Tako smo već narednu noć dočekali na kamenitom ledniku Kaškasu, u Nacionalnom parku Karakol. Ledena kiša, a potom i grad su nas oterali sa ovog „lednika” pa smo zanoćili na oko 400m manjoj visini. Odluka da na ovaj izlet ponesemo i vreće za spavanje pokazala se ispravnom, isto onoliko koliko se pogrešnim pokazalo zaboravljanje baterijskih lampi. Ipak, našli smo veoma udobno žbunje patuljastih tuja, u njih položili vreće i bezbrižno zaspali pod otvorenim nebom, na oko 3200m iznad nivoa mora. Našem smeštaju smo ujutro dodali još nekoliko zvezdica – bio je tik ispod granice do koje je tokom noći napadao sneg. Ekskluzivnosti smeštaja doprineo je i položaj na ivičnoj moreni, koju je ovaj kameniti lednik ostavio tokom Malog ledenog doba.
Lednik nas nije častio samo svojim impozantnim prizorom, nego i ledenom vodom potoka koji nastaje njegovim topljenjem. Tokom dva dana nam je on bio jedini izvor pijaće vode. Krdo konja koje se nešto nizvodnije na njemu napajalo delilo je naše visoko mišljenje o kvalitetu vode. Konji su i jedno od obeležja ruralnih delova ove zemlje, a njihov broj premašuje samo broj ovaca – u jednom stadu prebrojali smo ih više od 500. Stočarima su od neprocenjive pomoći psi – neizrecivo krupni srednjeazijski ovčari i njihovi vižljasti rođaci nalik avganistanskim hrtovima. Jednim pogledom mogli smo da obuhvatimo tek oždrebljenog vranca, koji je pokušavao da rasplete svoje duge noge, njegovu ponosnu majku koja mu je pomagala pri prvim koracima, azijsku verziju mađarskog pulina koja se častila još uvek toplom posteljicom i nasmejanog Kirgiza koji nas je pozivao u skromni dom – jurtu. Te ljude ćemo pamtiti po dobrodušnosti, širokim osmesima i gostoprimstvu.
Tekst: Dr Mlađen Jovanović
*Deo putopisa iz Aha magazina – oktobar / novembar, X broj, 2016.