Svetski poznata cabaret-noir zvezda Michelle Gurevich – kod naše publike poznata pod umetničkim imenom Chinawoman, nastupiće pred domaćom publikom na velikom koncertu 18. marta u Domu omladine Beograda. Nedavno je objavila novi album, pod nazivom “New Decadence”, koji koncertno promoviše na velikoj evropskoj turneji, a Beograd je jedna od prvih destinacija koje će posetiti.
Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 1200 dinara.
Ova kanadska kantautorka, ruskog porekla, iz Toronta, već godinama skreće na sebe pažnju izuzetno zanimljivim, jedinstvenim pristupom scenskom nastupu i komponovanju: radi se o veoma intimnom stvaralačkom svetu sa pesmama na ivici tišine, koje se odvijaju uz krajnje svedenu instrumentalnu pratnju, izdvajajući u prvi plan glas i poeziju. Na njenim koncertima uglavnom se sa strahopoštovanjem ćuti i prisustvuje dirljivom minimalističkom umetničkom majstorstvu, koje predstavlja potpuno posebno poglavlje na globalnoj alternativnoj sceni.
Kako biste opisali Toronto kao grad za umetnike, šta je dobro a šta ne?
Iz Toronta sam, ali poslednjih šest godina živim u Berlinu. Toronto pruža miran život i otvoreno okruženje koje podstiče satiru i skromnost, dobre sastojke za stvaranje muzike. S druge strane, to je skup grad, veoma poslovno orijentisan. Berlin je mnogo pristupačniji i opušteniji, grad u kome je izvodljivije i prihvatljivije samo iznajmiti sobu i provoditi vreme fokusiran na svoju umetnost.
Kako ste odlučili da sebe zovete Chinawoman? Kakva se umetnička poruka krije iza tog imena? Zašto ste odlučili da se vratite svom imenu i prezimenu?
Kad sam prvi put otvorila Garageband (program za komponovanje, prim. aut.), pitao me je za naziv benda. Nisam imala snimljenu ni jednu notu u tom trenutku, i u šali sam napisala Chinawoman. Da sam znala da ću od muzike graditi karijeru, verujem da bih drugačije izabrala. Na poslednjem albumu konačno sam odbacila ovaj alijas i sada koristim svoje pravo ime, kao što čini većina mojih omiljenih umetnika.
Gde vidite sebe na globalnoj muzičkoj sceni? Ko je vaša publika, postoji li neka specijalna vrsta ličnosti koja uspostavlja odnos s vašom muzikom širom sveta? Kako biste opisali one koji vas slušaju?
Najpre su me slušali u Rusiji, pa se to proširilo na celu Istočnu Evropu, onda se priključila Zapadna Evropa i sad me najviše slušaju u Istanbulu, Teheranu i Meksiko Sitiju. Dakle, kakvim god teorijama da sam objašnjavala ko me sluša, pale su u vodu. Većina kultura u svojoj tradiciji ima balade i oni koji ih vole pronašli su u mojoj muzici nešto što im je dobro poznato. Sebe vidim kao predstavnicu novog bedroom art talasa, jednog od nezavisnih umetnika koji su stekli publiku zahvaljujući Internetu i relativno novoj mogućnosti da se sa slušaocima povežu direktno.
Da li se sećate prethodnih poseta Beogradu i kakvo je vaše iskustvo s ovim gradom i ljudima u njemu? Da li ste se promenili u međuvremenu i šta da očekujemo na koncertu 18. marta u Domu omladine Beograda?
Naši nastupi u Beogradu uvek su među najzabavnijim. Srpska publika uvek je bila veoma srdačna, predana, takođe i pomalo divlja. Mnogo toga se desilo u mom životu od prvog nastupa u Beogradu, naravno da sam se promenila, a promenili su se i nastupi. U neku ruku su teži, u drugu lakši. Sad, pošto sam završila četvrti album, mislim da imam veći izbor pesama za selekciju. Ali kako ne možemo pobeći od sebe, ja sam takođe ona ista Mišel.
Možete li da imenujete vaše ključne muzičke uzore, one uz koje ste odrastali?
Ala Pugačova, Šarl Aznavur, Lučo Dala, Adrijano Ćelentano, Amanda Lir, Fransis Laj, Vladimir Visocki. Onda su došli Metallica, Joy Division, Kraftwerk, Portishead, NIN, Lenard Koen…