O detinjstvu, Pljaki, jedriličarenju, osvajanju slobode i usmeravanju karaktera, stvarnim likovima koji su uvek najbolja inspiracija za najbolje uloge… i tome koliko je vraćanje prirodi važno za vraćanje sebi, najznačajnije susrete i pročišćenja od onih najgore vrste zagađenja – „zagađenja međuljudskih odnosa” – sa našim sjajnim glumcem Vukom Kostićem.
-
Sa velikim uspehom završen je prvi ciklus serije „Ubice moga oca” a uskoro počinje snimanje novih epizoda. Stiče se utisak da inspektor Aleksandar, od mnogih likova koje si tumačio, najviše podseća na tebe privatno. Kako si dobio ovu ulogu?
Moraš da udahneš život u lik koji tumačiš a ovaj lik je moderan i bliži je meni. Mislim da osim vezanosti za oca privatno i pravdoljubivosti mi nemamo baš mnogo zajedničkih tačaka. Prvi put kad sam čitao tekst, snimao sam u Banjaluci film „Meso”, koji tek treba da bude premijerno prika – zan publici i kada sam dobio tekst serije, išao sam na kasting sa milion ljudi. Na kastingu sam prvo dobio scenu kad pijan dolazim na vrata, i bilo je teško jer, u početku kada gradiš lik, ne znaš ko je taj čovek kada je trezan a ne pijan. Onda sam ja igrao na svoj unutrašnji osećaj i reditelju Gagi Antonijeviću se to mnogo svidelo. Dobio sam i neke druge ljubavne scene sa Ninom, kasting je dugo trajao, oko tri nedelje. Kad sam se prvi put susreo sa tekstom serije, gutao sam ga, koliko me je držala priča, i samo molio Boga da nešto ne pokvare. Kada sam video da do kraja ništa nisu pokvarili i kada sam u dahu sve pročitao tek onda sam mogao da sednem i pročitam sve polako iz početka. Priča me je baš uvukla. Od 5. maja do 24. septembra snimao sam seriju, i uporedo snimao i film „Meso”. Tri meseca se snimalo od jutra do mraka uz veliku beogradsku vrućinu. Moram da priznam da su mi scene jurnjava donosile veliko olakšanje, kad čujem šta danas radimo pucamo i vozimo maricu ili voziš auto u kružnom toku u suprotnom smeru, taj dan mi je bio kao odmor. Sjajno smo se provodili radeći ovu seriju, dosta mojih prijatelja se nalazi u ekipi, tako da će mi čitavo iskustvo ostati u lepom sećanju. Miloš Kodemo koji je direktor fotografije, je i moj drug odavno.
-
Da li si imao neke modele iz života u pripremanju uloge?
Meni je pokojni stric bio inspektor, imam dosta drugara koji rade u službi a tako sam se igrom slučaja od malena družio. To se opredeliš kad si mali, hoćemo da se igramo žandara ili lopova. Bio sam uvek žandar.
-
Uskoro te očekuje i premijera filma „Meso” koji je posle dugo vremena jedan autorski film iz Republike Srpske.
Film „Meso” izlazi uskoro, a biće i serija. To su sve strašni momci, autorska ekipa. Nažalost, u Banjaluci je katastrofa, malo se odvaja novca za kulturu i to je prvi film snimljen posle 5 ili 6 godina. Scenario koji je napisao Nikola Pejaković je sjajan. Ja igram u tandemu sa Nikolom koji izgleda kao čečenski predsednik, sa velikom bradom. Film se zove Meso zbog nekog recepta. Jedan lik drži ćevabdžinicu i ovaj lik koga ja tumačim mu kao pomaže, a ustvari niko nikog ne pomaže, svako gleda samo svoj interes. U filmu ima dosta smešnih detalja, ali je i priča zapravo dosta mračna. Odavde gledamo na Republiku Srpsku kao na poslednji bastion Srba, a na njihove momke kao na ljudine, sa obrazom, dok ovaj film demistifikuje taj koncept i prikazuje da je i tamo došlo vreme da bi svako svakoga prodao za 10 evra. Ja igram nekog pridošlicu, ortaka koji je tamo došao na čuvanje, nešto je napravio ovde pa ga tamo štite neke mafioze banjalučke.
Ostali deo intervju možete pročitati u štampanom izdanju magazina Aha.