.
Trenutno među osamdeset najboljih igrača sveta, teniser Dušan Lajović, uprkos problemima koje je imao sa povredama ove godine, u susret novoj sezoni najavljuje još bolje rezultate.
Za meč se priprema u tišini, često trenira i po četiri puta dnevno, a kada dođe u Srbiju da se odmori, posle dva dana oseća se beskorisno, već trećeg mora nešto da radi… Staložen, mudar, siguran u sebe i svoje izbore, ističe kako je skladna porodica zaslužna za to kakav je čovek danas. U dalekoj budućnosti sebe lako može da zamisli na nekom ostrvu sa malo ljudi i lepim vremenom gde bi sadio masline i pravio maslinovo ulje.
Tokom uspešne juniorske karijere nije se mnogo pisalo o tebi. Bombastični naslovi poput „budući prvi reket sveta“ ili „neviđeni talenat“ su, možda nezasluženo, izostali. Danas si među najboljih osamdeset igrača sveta. Misliš li da si time ipak bio pošteđen pritiska očekivanja javnosti?
To je imalo i pozitivno i negativne uticaje na moju karijeru. Da sam bio bolji junior i da sam uspeo da igram na juniorskim grend slem turnirima, pored najboljih na svetu u seniorskoj konkurenciji, mislim da bih se brže navikao na osećaj koji nose velike pozornice, imao bih šansu da treniram sa najboljima gde se takođe mnogo lakše prebrodi pritisak i strah u tom pogledu. Pozitivna stvar jeste što sam gradio svoj put na drugačiji način, jer nije uobičajeno da neko ko nije bio u vrhu u juniorskom tenisu, bude u vrhu na ATP turu, a ja mislim da je to još mnogo važnije.
Kako reaguješ na stres i koliko je važno da teniser mirne glave, lake ruke i bez pritiska stupa na teren?
Mislim da svi igrači, bez obzira na rang osećaju stres, pritisak i ostale emocije svojstvene čoveku pred tako važne mečeve. Osećam da sam napredovao u tom smislu u poslednjih godinu dana. Igrao sam sa Rodžerom Federerom na Vimbldonu i Rafaelom Nadalom na Ju-Es openu prvi set egal, pa sam nakon tog iskustva shvatio da pritisak sami sebi namećemo. Ukoliko budem nastavio da napredujem u tom segmentu, mislim da ću moći još mnogo toga da postignem. Moj trener Hose, veoma je iskusan po tom pitanju i razgovori sa njim pred meč mi najviše pomažu.
Šta misliš o novoj generaciji koja danas stasava i od koje se očekuje da vas nadmaši u uspesima? Misliš li da je njima lakše ili teže nego tvojoj generaciji, koja je rasla devedesetih, s obzirom na činjenicu da je promocija sporta danas na visokom nivou, da su sponzori dostupniji i da su granice otvorene?
Mislim da imamo dobru omladinu, koja ima šansu da napravi velike uspehe u tenisu, ali sa druge strane to ništa ne znači. Amerikanci, Englezi i ostali narodi koji ulažu u tenis, uvek su imali dobre juniore, još bolje uslove, pa opet u poslednjih nekoliko godina nemaju mnogo velikih imena i tenisera u vrhu, s obzirom na to koliko ulažu i kakve sisteme imaju. Verujem da je našim mladim igračima lakše nego nama i naravno igračima koji su se probili pre mene, jer smeju sa razlogom da veruju da mogu da uspeju i da naprave velike rezultate. Da ste na primer kretali pre petnaest godina u Srbiji da se bavite tenisom, sve što je do danas postignuto, delovalo bi nedostižno. Recimo rang top 200, top 100 top 50, pa pozicija najbolje rangiranog na svetu, izgledalo je kao nemoguća misija, ali se desilo. Upravo takve sportske sudbine treba mladima da daju dodatnu motivaciju.
Imao si tokom sezone povrede, pa i operaciju. Kako sebe bodriš da kreneš ispočetka? Ko ti u tome pomaže? Da li nekad pomisliš da ako budeš imao još pehova u tom smislu, nikad nećeš moći da se vratiš?
Pojavio mi se bruh na početku sezone, tako da sam cele godine igrao sa tom „lopticom“ koja mi se pojavljivala na stomaku. Napokon, kad sam došao u Srbiju to sam rešio i sada oporavak ide po planu. Pored toga mi je i rame bilo povređeno, pa je ovo pravo vreme da sve dovedem u red i krenem od nule. Kada smo ustanovili da imam ingvinalni bruh koji je nasledan, prihvatio sam to na prilično opušten način, jer nije nešto na šta mogu da utičem. Ne razmišljam negativno, tako da mislim da se ne treba nervirati zbog onoga što ne možeš da promeniš i što nije do tebe. Ja samo mogu iskreno da verujem da će me telo služiti, da radim na njemu kako bi bilo u dobroj formi i balansu, kako bih mogao nesmetano da se bavim ovim sportom.
Često si u Barseloni, gde se uglavnom osim Beograda, pripremaš za nove sportske izazove. U kom gradu i na koji način vidiš svoj život, kada završiš karijeru?
Razmišljam o nekom ostrvu sa malo ljudi i lepim vremenom, gde bih zasadio masline i pravio maslinovo ulje. Volim Barselonu, taj deo sveta ima sve uslove koji su meni potrebni, takođe i moji treneri žive u tom gradu pa je Barsa trenutno idealno mesto za mene. Mislim da je još daleko kraj karijere i da nije vreme da razmišljam o tome, ali s ozbirom na činjenicu da putujem ceo život, ne bih voleo da budem stacioniran u jednom mestu, jer mislim da bih se teško navikao na takav ritam života. Idealno bi bilo da budem na relaciji više gradova i da imam posao koji podrazumeva povremena putovanja.
Ceo intervju možete pročitati u štampanom izdanju magazina Aha.
Foto: Edvard Nalbantjan/ Tekst: Nina Radulović