Zdravo Sebastijane, dobrodošao na FEST. Možeš li nam reći kako je došlo do ove saradnje?
Lazar me je kontaktirao pošto su tražili glumca koji bi mogao da tumači lik Milutina. Na preporuku Dimitrija Vojnova, s kojim sam saradjivao na filmu i seriji Montevideo Dragana Bjelogrlića, Lazar mi je poslao scenario da vidim dopada li mi se ili ne. Odmah sam prepoznao potencijal scenarija, poslao sam self tejp sa scenama za audiciju i prošao na kastingu (smeh).
A šta ti se zapravo dopalo?
Fabula. Ovo je priča o ljubavi izmedju kosmonauta i androida na misiji za Alfa Kentauri. Cela radnja se dogadja u svemiru, u budućnosti – otprilike 150 godina od sad, ali zapravo su sva pitanja kojima se priča bavi na neki način arhetipska, pa po tom pitanju nisu toliko vezana za odredjeno vreme ili prostor. Bodroža mi je istovremeno spomenuo da hoće da radi svojevrsni retro-futuristički SF. Pošto sam samo jednom snimio jedan kratki film u tom žanru (The Cloud Catcher Mihe Knifica), koji ima žešću distopijsku notu, odmah sam bio za.
Kako je bilo glumiti samo sa jednom glumicom? Lakše, teže?
Bilo je izuzetno lepo, ali jako naporno, čitav proces bio je jako intezivan. Ja sam zapravo došao ovde kao padobranac. Bio sam poslednja karika, jer sam bukvalno poslednji pristupio projektu. To znači da sam bio odabran otprilike 5 meseci pred samo snimanje. Stoya je bila planirana za ulogu Nimani još kad se pisao sinopsis, a ja sam u periodu priprema za Ederlezi snimao remejk Vinetua. Iz Hrvatske sem došao pet dana pre snimanja, koje se pomerilo za dodatna tri dana. A onda 18 dana snimanja i bum – odmah posle poslednjeg dubla jurio sam na avion za Berlin da završim snimanje Vinetua, gde sam tumačio lik poglavice Komančija. Što znači da sam se prebacivao iz Lakota jezika na engleski i nazad na Lakotu. Ovde mi je sa engleskim Stoya bila velika podrška. Svaki dan bismo dva puta prošli sve scene, pa je ispravljala moj govor.
Vau, kako je to izgledalo?
Wičahuahua nithaua kelena ogle jakaškapitke otektelo (smeh). Pa to je uvek teško, brineš se kako ćeš nešto izgovoriti, a da to ne utiče na radnju i namere lika. Ali takav je glumački rad. Dolaziš negde, nikog ne znaš i upadaš recimo u fajt scenu ili u seks scenu, jašeš konja koga prvi put vidiš i sa njim galopiraš kroz eksplozije. Malo je to, kao u Love Actually gde ono dvoje glume u pornićima, upoznaju se par minuta pre snimanja a u sledećem trenutku već se ševe. Tako to izgleda, dođeš, naučiš tekst i izbegavaš nameštaj. (smeh)
Kad smo kod scena seksa, bilo je dosta polemike oko toga da li su one bile stvarne.
Haha, neka svako to sam za sebe zaključi.
U filmu je podvučeno to da je Milutin Jugosloven, pa samim tim i Edipovac, tako da kao saputnika u svemirskoj misiji dobija ženskog androida koji podseća na njegovu majku. Ko je on ustvari i šta želi? Dobija li idealnu ženu?
Ma nije idealna, ona je inhibirana softverom multikorporacije Ederlezi. On se u početku dvoumi oko toga, jer ako hoće da bude optimalan u svom poslu, želi da putuje sam, ne želi nikoga sa sobom, pa ni lutku. Zapravo mu Nimani ta korporacija na neki način podmeće kao uslov. Ali on se u tog androida zaljubljuje i što je još intrigantnije: želi da je oslobodi. Svako će to da shvati na svoj način, ali on zapravo želi da vidi šta će da se dogodi kad android počne da istinski realizuje veštačku inteligenciju. To mu je drajv. Mada nije siguran šta će kasnije da se desi.
A on zatim pada u depresiju, u suštini izazvanu time što ona odbija seksualne odnose sa njim. Potom se oboje odlučuju na žrtvu.
To je na neki način vrlo rimokatolički, mea culpa. Japanci, na primer, to ne bi tako uradili. On bi uradio haraki ili njoj odsekao glavu. (smeh)
Zanimljive su i upotreba svetla i muzike, praktično kao da su i to likovi, što je vrlo postdramski.
Kosta, Aljoša i Nemanja su napravili sjajan posao. Pa i Senka, Mima, da ne pričam o VFX i CGI sektorima. Pa film jeste ars septima, uključuje sve nivoe umetnosti. Ali to kod filma i jeste najteže, da te ništa ne bode u oko, da te ništa ne izbacuje iz fabule, ni kostim, ni scenografija, ni režija, ni kamera, ni muzika, nego da sve zajedno daje atmosferu, kako bi publika mogla lakše da pronadje tačku identifikacije sa fabulom.
Kako je bilo raditi sa Stojom?
Lazar mi je rekao da će glavna glumica biti porno diva. Ja sam rekao – aha. Poslao mi je link na imdb-u, a ja sam se setio da sam tu ženu već negde video, na youtube-u na Histerical Literature. Ona je super čovek, jako pametna i fragilna. Brzo je shvatala indikacije, brzo je učila, nema strah ispred kamere, artikulisana je i sjajno se izborila sa redukcijom sredstava. Mislim da je napravila genijalnu ulogu. Sve te scene seksa su snimljene vrlo estetski i poetično. Mislim da ne bih ni pristao na sve da je bilo drugačije, jer ne volim kada se film rešava seks scenama.
Reci nam nešto više o svom radu u pozorištu.
U poslednje vreme pozorište je, nažalost, postalo hiperprodukcija. Moje matično pozorište proizvede 13-14 premijera u sezoni, igramo više od 450 predstava za godinu dana. Sa ansamblom od 34 glumaca, od kojih 25 rade kao budale, to je nehumano. Na primer: radili smo Otela, a imali smo pet nedelja za to. To nije stend ap, to je Šekspir, za to treba vremena. Sve te tera da radiš instant, što je zapravo habitus komercijalnog pozorišta, a ne nacionalnih institucija. Gde smo to krenuli? Ja na to jednostavno ne mogu da pristanem. Tako da sam u poslednje dve godine radio Rat i mir u režiji Silvija Purcarete i tekst Ivana Viripajeva, Pijane. To je teološko-filozofski delirium tremens, zanimljiv za rad. Ali malo sam stavio pozorište sa strane, inače prosto ne bih uspeo da snimam.
Možeš li da uporediš rad u inostranstvu i u regionu?
Razlika izmedju rada u inostranatvu i regionu? Ono što je strancima higijenski minimum, nama se čini kao naučna fantastika. Indie movie znači da se film ne snima ispod 2-3 miliona evra. Ostalo zovu no budget. Amerikancima jedan indi film vredi kao celogodišnji budget filmskog centra u Sloveniji. Na setu uvek imaš svoju prikolicu, pripadaju ti tantijeme u odnosu na veličinu uloge, itd. Kao što rekoh: naučna fantastika. (Smeh) Ja sam dosta kasno počeo da radim u inostranstvu, čekao sam da mi deca porastu, jer sam želeo da budem s njima. Ali mi glumci, za razliku od sportista, imamo tu prednost da s godinama sazrevamo i dobijamo i kompleksnije uloge.
Čini mi se da to više važi za muškarce nego za žene.
Važi i za žene. Ko će da igra Lejdi Magbet, ili Gertrudu? Svetska dramatika je svakako oduvek bila nepravedna prema ženama, slažem se. Ali to počinje pomalo da se menja, ako ne pre, onda barem od Čehova na dalje. Tu su i mlađe ženske autorke svetskog formata poput Milene Marković, Tene Štivičić, Paule Vogel ili Anje Hiling, koje stvarno pišu dobre uloge za žene. Ali da, en gros, u svetskoj dramatici je pet prema jedan za muške uloge. Ali u ovom filmu, Ederlezi Rising, je tri prema jedan za žene! Glas kompjutera je ženski, socijalni inženjer i android su takođe žene, pa…
I za kraj, savet mladim glumcima?
Mislim da mladi glumac mora što pre da stekne što više iskustva, kako god. Jer najgore je kad si kao glumac pametan i pijan za šankom, a kad moraš nešto da napraviš onda se usereš u gaće. Moraš da imaš kondiciju, i ispred kamere i na pozornici. Za one koji hoće da se bave glumom, savet je da moraju da budu spremni na to da budu odbijeni, jer te u tom poslu najviše puta odbiju. Ako ti slučajno uspe, onda je druga priča. Ali kako se kaže u našem poslu: uvek si toliko dobar, koliko ti je dobra poslednja uloga. Tako da učenju nikada nema kraja.