.
Svoju karijeru započela je kao lekar. Radila je devet godina u korporaciji kao direktor marketinga i razvoja. U coaching-u primenjuje preko 70 različtih metoda, a trenutno je na obuci za NLP psihoterapeuta. Kroz život je vodi strast, želja za učenjem, promenom i dečja radoznalost. Za vreme velikih životnih krahova najveću motivaciju pronalazila je u sebi. O tome zašto je važno čistiti „unutrašnju deponiju”, obratiti pažnju na simptome koje nam šalje naše telo, o uzrocima začaurenih emocija i o svom putu „мentalno-emocionalnog detoxa” za magazin Aha govori dr Vesna Danilovac.
Naše telo prepoznaje simptome negativnih misli i emocija. Ako se u podsvesti duže vreme talože mentalno-emocionalni toksini, oni mogu da ostave trajne posledice na ceo organizam. Molim Vas da nam odgovorite koji bi bio najbolji mehanizam odbrane, odnosno kako možemo da upravljamo mislima i osećanjima da bismo izbegli zdravstvene probleme, živeli srećnim i harmoničnim životom?
Pre svega želim da kažem da sve što proživljavamo ide u našu podsvest. Naša podsvest je jedan veliki hard-disk našeg života, još od fetalnog razvoja do ovog trenutka. Ono što je takođe bitno jeste da znamo da naša podsvest pamti sve, i dobro i loše.
Naravno, ima lepih i manje lepih trenutaka i doživljaja u našim životima. Iza svih tih doživljaja nalaze se emocije. Emocije su pokretači, pozitivne ili negativne. S obzirom da smo mi kao organizam tako koncipirani, tako anatomski oblikovani da se oslobađamo negativnih stvari iz hrane, eliminacijom kroz jetru i bubrege, na taj način se oslobađamo i nekih negativnih fizičkih nedostataka. Isto to činimo kroz fizičku aktivnost.
Međutim, postoji način koji nam omogućava da se oslobodimo negativnih misli i emocija prirodnim putem kroz san i razgovor, da se ono što je negativno u nama može razgraditi. To je jedinstven način da se mi ujutru probudimo sa boljim osećajem, jer u toku sna, naš mozak je razgradio sve ono što se dogodilo negativno. Recimo da se može dogoditi neko resetovanje ili bolje reći čišćenje.
Dogodi se ponekad da se neke stvari ne razgrade i ostanu podsvesno tamo negde začaurene i u našem organizmu izazivaju tegobu, pa nam on daje simptom. Te emocije žele da budu izražene, ali opet nisu došle na red, da tako kažem.
Sve što radimo – radimo zbog dve emocije, da bismo doživeli zadovoljstvo ili izbegli bol. Kada se desi da ostanu zarobljene učaurene emocije, one blokiraju negde u telu energiju. Iz tog razloga svaka naša emocija ima svoju lokalizaciju u telu. Ti siptomi koji se razvijaju i upozoravaju naše fizičko telo da nešto nije u redu u nama i da na nešto jednostvano treba obratiti posebnu pažnju.
Koji sipmotimi predstavljaju uzrok začaurenih emocija? Da li postoji način da se zaštitimo?
To su različiti siptomi: viroza, pad imuniteta, bolovi…Evo upravo sam danas imala jednu klijentkinju koja je iznenada izgubila deset kilograma. Sve je na prvi pogled bilo u redu, ali to je psihosomatski.
Iz mog iskustva, astma, diskus hernija, čak i povrede kod sportista, dolaze iz naše glave, odnosno iz narušene ravnoteže svesti, zbog toga što je došlo do nekog disbalansa. Taj disbalans nastaje u našem organizmu zbog nekih stvari kojih mi u životu imamo ili nemamo. Ponekad neko može biti u disbalansu, jer nema partnera, to je onda nedostatak nečega.
Vrlo je važno da to osvestimo, kao što čistimo svoje telo, kao što se kupamo, pravimo proces detoksikacije hranom, da se zagledamo dublje u sebe i da očistimo te naše deponije negativnih misli i emocija koje su ostale u podsvesti, jer one ustvari predstavljaju toksine, odnosno bolove i otrove naše duše.
Treba da znamo da naša podsvest prima sve informacije iz okruženja (ono što mi govorimo i ono što nam govore drugi).
Kao preventiva, ako govorimo o okruženju, bilo bi dobro da se žaštitimo od uticaja negativnih vesti, ljudi, događaja, situacija, svega onoga što je na neki način problematično. Poželjno je da se fokusiramo na neke pozitivne stvari. Podjednako je važno kakav mi imamo pogled na život, jer ne postoji realnost, već samo naš lični doživljaj realnosti. Svako od nas ima svoju sliku sveta. Uz to želim da napomenem da svako od nas ima “nevidljive naočare” na očima i jednostavno mi značenje toga što se dešava u našem okruženju dajemo posmatranjem kroz naše naočare. Stvari koje nam se dešavaju, nisu ni dobre ni loše, one su jednostvano neutralne. Ljudi im daju značenje načinom kako ih doživljavamo, a doživljavamo ih onako kako se u tom trenutku osećamo.
Još jedan mehanizam koji je karakterističan za ljudska bića jeste povezanost između misli, emocija i tela (fiziologije). Pozitivna misao kao po automatizmu izaziva pozitivnu emociju, a to sve utiče na pozitivnu fiziologiju. To kako mi živimo, apsolutno nema veze gde živimo, važno je kako se unutar sebe osećamo.
Mnoga istraživanja su pokazala da naš osećaj sreće, zadovoljstva i radosti isključivo zavisi od nas samih i to čini 85%; 15% su spoljašnji faktori – zemlje u kojoj živimo, šta radimo, koliko imamo novca, ko nam je partner i sve ostalo. Mnogo toga je u nama, odnosno na nama.
Kreirate različite programe na osnovu individualnih potreba Vaših klijenata. Jedan od njih je i Mentalno-emocionalni detox u svrhu podizanja svesti nastanka i eliminacije „mentalno-emocionalnog đubreta“. Šta tačno ova metoda predstavlja? Kako može da pomogne da osoba uvidi nove izbore, drugačije da razmišlja, da sagleda druge mogućnosti u životu, pojednostavljeno pomogne sebi?
Želela bih da kažem da je to jedan novi vid edukacije koju ću da držim uskoro, u maju u Beogradu. Prva prilika za to biće Timski mentalno-emiocionalni detox. To je planirano kao dvodnevni edukativni trening, koji podrazumeva da se ljudi upoznaju sa mehanizmom nastanka upravo “negativnih deponija”; kako to mogu da prepoznaju; šta im simptom govori. Nema neizlečivih bolesti, ima samo neizlečivih ljudi.
Svaki simptom ima poruku i nije svejedno da li imamo siptom koji je vezan za našu kožu ili imamo simptom koji je povezan sa jetrom, jer koža je povezana sa osećajem sigurnosti, naših granica, samopouzdanjem, zaštitom, a jetra je najčešće predilekciono mesto za emociju besa. To onda može da otvori neke teme, odnosno da nam da odgovor koja su to područja u životu neke osobe koja su stresna i na kojima treba raditi.
U vezi sa radionicom, ta radinica je koncipirana tako što, nakon što se učesnici upoznaju sa mehanizmima nastanka, onda ćemo raditi sa simptomima povezanosti, učićemo o emocionalnim centrima u nama, npr. kao što postoje čakre kao energetski centri, tako postoje i neki emocionalni centri koji su povezani sa nekim siptomima, problematikom i tematikom zbog koje nastaju, odnosno nastaje disbalans u njima. Takođe, učiće se različite tehnike razgradnje tih “deponija”. Nakon završene radionice, učesnici će dobiti različite veštine, alate, pričaćemo o univerzalnom kodu zdravlja…Univerzalni kod zdravlja je jedna vrlo korisna stvar.
Kako je nastala ova radionica?
Nastala je iz mog iskustva, imam dosta godina života i profesionalnog iskustva. Radila sam kao lekar i mnoge stvari sam izučavala, primenjujem preko 70 metoda…
Kroz životnu praksu susretala sam se sa mnogo ljudi i različitih priča. Iz svega toga, nameće se zaključak da je ključna stvar dobiti pravu istinu, da znamo šta na nas loše utiče (stresno), koje su to stvari, ljudi, situacije ili emocije koje stoje iza toga. Postoji jedan test, gde ja dobijem odgovor iz podsvesnog stanja osobe, da proverimo šta je prava istina. Naša podsvest zna šta je prava istina. To je što se tiče grupne radionice.
Individualno radim Detox coaching, kada ljudi dođu sa jednom određenom temom, odnosno problemom, na kome žele da rade i onda primenjujemo različite metode gde dolazimo do toga šta je za njih stresno; razgrađujemo to, oslobađamo iz podsvesnog dela naše ličnosti i onda umesto lošeg, negativnog osećaja, usidravamo, ugrađujemo dobar, pozitivan odnos.
Kakve se reakcije mogu očekivati tokom i nakon ovog tretmana? (fizičke i psihičke manifestacije)
Baš vam hvala na ovom pitanju.
Volela bih prvo da objasnim kakva je razlika između coaching-a i neke druge terapije poput npr. psihoterapije, odlaska kod psihologa. Sve je to dobro, ali je važno da svako treba intuitivno da proceni i oceni šta je za njega najbolje, odnosno koja je metoda najbolja. Neko ide na psihoanalizu godinama i to je u redu, ukoliko njemu to pomaže.
S druge strane, coaching je jako brz proces. Ono što je karakteristično za coaching i za metode sa kojima radim, jeste to da ljudi sami ocenjuju svoj osećaj na početku i na kraju tretmana dok ne osete promenu, jer ja njih vodim kroz proces; čak mogu raditi da i ne znam šta je njihov problem, ne moraju uopšte da mi pričaju o tome, dovoljno je samo da misle, da uđu mentalno u tu situaciju i da na tome radimo i to rešimo. Apsolutno ne moramo o tome pričati, čak se i ne preporučuje da se o tome priča mnogo. Kada pričamo o nečemu mnogo, mi kao da izlazimo “napolje” i onda nismo povezani sa sobom. To je posebna tema, tj. pitanje koliko u stvari ljudi ima pravu povezanost sa samim sobom.
Na kraju tretmana oni ocenjuju svoj osećaj i vide promenu. Ne mogu odmah da im kažem da su nakon tretmana dobro ili će biti dobro. Ne znam da li su dobro, jer nisam u njihovim cipelama, oni znaju, ali moji klijenti sami to ocenjuju.
Metode su takve da počinju odmah da deluju i da već neko vreme po završetku tretmana “Detox coaching” oni razgrađuju to što smo radili.
Metaforički rečeno, to je kao da zamislimo da smo usmerili laser na zaleđeno, opterećujuće stanje koje se nalazilo u tami, u našem podsvesnom delu, koja su počela da se otapaju i taj laser njih otapa, napravili smo kanale i to što se otopilo izlazi napolje. To onda više ne može da se vrati.
Sada, ako bih navela neke stvari, koje su vrlo česte u današnjem “stresnom dobu”, stres bi postao epidemija, baš kao i gojaznost. Možemo reći da negativne emocije koje, ustvari, žele da izađu, samo su naša senka, one u stvari žele da budu oslobođene i otpuštene. Metode odmah počinju da deluju taj dan i još nekoliko dana po završetku tretmana; to se razgrađuje i izlazi napolje, onda se osoba oseća još bolje.
Za razliku od psihoterapije, gde je potpuno drugačiji koncept, gde se kroz priču razgrađuje, mi ovde koristimo mehanizam razgradnje – stimulacijom hemisfera, na taj način što izazivamo budnu Rem fazu, vizuelno, putem muzike, ili perceptivno, taktilno, na taj način što ja pomeram prste ispred očiju klijenta, a oni prate pomerajući oči. Na taj način izazivamo budnu Rem fazu. To je nešto što je najbrži i najefikasniji način oslobađanja.
Ono što sam želela da kažem po pitanju simptoma, to su: anksioznost, strah od visine, strah od života, smrti; jednostvano ljudi se svega plaše: od uspeha, od neuspeha, od pauka, javnog nastupa… To zapravo, nema veze sa tim od čega imaju strah. Nema veze sa njihovim strahom od javnog nastupa, aviona etc, već ima veze sa nečim što je preživljeno, kao iskustvo doživljeno u najranijem detinjstvu ili ranoj mladosti i ostalo je nerazgrađeno tamo u podsvesnom delu.
Svaka situacija u kojoj naš mozak prepozna neku sličnost sa tom nerazgrađenom emocijom, po automatizmu nas uvede u to stanje i mi dođemo prvi put negde i osećamo se iznenada loše. Ne znamo o čemu je reč, jer nikada pre nismo bili tu, nije nam se ništa loše dogodilo…Međutim, naš mozak je prepoznao neku “sitnicu”, koja ga je podsetila na to dole iz prethodnog nekog iskustva i on po automatizmu diže taj osećaj na površinu i podiže se odbrambeni mehanizam. To se zove INPRINT.
Prvi događaj kada nam se dogodila neka stresna situacija zove se INPRINT. Mi pamtimo slike, zvuke i osećaje, jednostavno to je nešto što može da se razgradi i posle toga promeni.
Kako neko može da prepozna sistuaciju (trenutak) u kojoj treba da donese odluku da dubinski počisti svoj unutrašnji svet i izgradi drugačiju ličnost i obrasce ponašanja, da upozna bolju verziju sebe?
Mi pravimo promenu kada je cilj jako atraktivan ili bol suviše jaka. Ljudi ne žele da se menjaju, ne žele da izađu iz svoje komforne zone. Vode se nekim stavom da je bolje “poznato zlo, nego nepoznato dobro”.
Kada izlazimo iz komforne zone, mi imamo bol, koja je kratkoročna, zarad dugoročnog zadovoljstva.
Evo jednog primera: Osoba nije zadovoljna svojim brakom, planira da se razvede i želi da napravi promenu. Posle razmišlja o tome šta sve nju čeka nakon što se razvede. Razmišlja o usamljenosti, osećaju tuge isl. U tim trenucima, dešava se da osoba potpuno zaboravi da ima dugoročnu bol u svom braku, da to neko vreme ne funkcioniše. Posle se razmatra ideja o novom partneru i mogućnostima pronalaženja pravog, ali se istovremeno javlja i osećaj straha da se ponovo ne nađe u toj situaciji. Onda, ukoliko se vrati u svoju zonu komfora i ostane tu gde jeste, onda se javlja kratkoročan osećaj zadovoljstva, ali opet dugoročan osećaj boli.
Ako se odluči da napravi promenu, izađe iz braka, osoba koju smo uzeli za primer, imaće kratkoročnu bol, ali će imati dugoročno zadovoljstvo, jer je završila nešto što nije u redu, tj. što joj ne odgovara i ne prija u potpunosti.
Kada je reč o atraktivnom cilju, npr. kada sretnemo osobu u koju se zaljubimo, odmah ćemo napraviti promenu, onda odmah izlazimo iz braka i ulazimo u neke nove situacije i dešavanja koja nam sa prethodnim partnerom nisu bila poznata.
Foto: Privatna arhiva
Tekst: Maria Cerovina