Tatjana Pirović
Diplomirala FLU u Beogradu 1989.god. u klasi profesora Mirjane Mihać i Čedomira Krstića. Postdiplomske studije završila je kod profesora Jovana Sivačkog 1992.god. Član ULUS-a od 1990.god. Samostalno izlagala od 1988.god. i imala preko 90 grupnih izložbi. 2018.god. imala je izložbu u galeriji ULUS-a i „Mille Fleuve Gallery“ Tokyo Japan. Slike joj se nalaze u mnogim privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu. Bavi se crtežom, akvarelom, slikom i ikonopisom. Dobitnik je nagrade za slikarstvo FLU u Beogradu iz fonda Riste i Bete Vukanović 2001.god. Granpri Bijenala Milene Pavlović Barili “U svetlosti Milene” (Požarevac).
O izložbi u galeriji Lucida 2019.god.
Posle brojnih slika pejzaža po kojima je postala poznata, slikarka Tatjana Tanja Pirović (Zemun, 1964) okrenula se čistoj figuraciji, predstavama nagog muškog i ženskog tela. Nije otkrila samo polnost figura i likova antički ravnih profila, već tajnu ljubavi, mitski, izubljeni svet koji postoji više u umetnosti nego u stvarnosti. Začaranost je preduslov pravog, nekoristoljubivog odnosa između muškarca i žene, o čemu je razmišljao i Majster Ekart, nemački mističar iz 13-14 veka, utvrdivši da je ljubav jaka kao smrt. Tajna ljubavi, međutim, ne pripada samo hrišćanstvu, a slikarka je simbolički prikazuje u vidu zaljubljenog nagog para. Ne zanima je animalna, seksualna strana ljubavi, niti erotska, već anđeoska, po čemu je slična prerafaelitima. Iznad manastira, jedrenjaka, žar ptica, violina, riba i golubova kao detalja i simbola ljubavi na slici, lebde nagi parovi koji dugim pogledima ukazuju na svoj zanos i vernost. Skoro se nije pojavilo ovakvo sadržinski čisto i jedinstveno slikarstvo, plemenito u nameri i ostvarenju i mediteranski izvorno. Celokupna srpska pa i balkanska umetnost od antike, Rima, Vizantije do moderne pripada krugu mediteranskih vrednosti, pravoslavne freske i ikone kako su mnogi poznavaoci istakli nasleduju starogrčko slikarstvo, kao što se i vizantijska filozofija naslanja na helensku. Slikarka je svojim uljima na platnu i lesonitu izložbom u beogradskoj Galeriji „Lucida“ otvorila novu mogućnost likovne, duhovne i životne obnove. U vreme posthumanizma, najave odumiranja ljudskosti i zamene robotskim, ona potvrđuje sam život i to na drevan način, slikarstvom bližim fajumskim portretima nego savremenom. Nasuprot napadnom islamu i materijalističkom potrošačkom zapadu, ona ukazuje na antičke i hrišćanske vrline. Njen povratak u prošlost u kojoj otkriva čistu ljubav, sasvim je moderan, ona raspolaže iskustvom umetnice sa kraja civilizacije, vremena u kome kapitalizam i neokolonijalizam više ne ugrožavaju duhovne vrednosti već same temelje života. Ne nastoji trendovski da bude jedna od avangardnih ideoloških borkinja unosnog iskorišćavanja basnoslovnih finansijskih fondova kojima bogati, demokratski svet pere svoju prljavu savest, stvarajući iluziju pravednosti. Ova mitologičarka nastoji na unutrašnji način da potvrdi ljudskost i prirodnost, uzdižući muškarca i ženu, a time i umetnost figuracije na svoj, pošten način, slikarstvom predstavljajući ljubav, slobodu i lepotu. Tako je više na strani prirode od ma kakvih ekoloških eksperimentatora, potvrđujući je suštinski a ne formalno, kao što je i za tajnu braka, dom i decu. Potrebno je vratiti poverenje u lepotu sveta, u svetost umetnosti a to se u vreme sveopšteg, ne samo ljudskog udesa, možda može učiniti jedino na njen način, skromnošću, bez glamura i pompeznosti. Na horizontu budućnosti nema ničeg osim izvesnosti krize i sa raznih strana najavljene apokalipse. Zato se najsvesniji i najsavesniji vraćaju izvorima. Slikari i stvaraoci svedoče da ne živimo samo u poslednjem vremenu već i da su moguće čarobne promene stvarnosti, bolji svet možda neće biti više utopija već samo nužnost, neophodnost opstanka. Tatjana Pirović je pronašla svoje rešenje za enigmu sveta, nalazeći se istovremeno izvan i unutar tradicije. Sjedinivši na originalan način ikonopis i ekspresionizam, realizam i postimpresionizam, vratila se pravom smislu ranohrišćanske umetnosti, ne želeći mimetički, ili hladno realistički da odslika spoljnju već unutrašnju stvarnost. Posle dve hiljade godina na savremen način došla je na početak, zatvorivši veliki krug stvaranja.
Dejan Đorić
