Sedim u jednom beogradskom kafiću s poznanikom. Ispijamo popodnevni espreso. Negde pri sredini šoljice pomislim da je idealna prilika da se požalim što sam dežuran za novogodišnju noć. Bez mnogo želje da me uteši, vrlo zadovoljno mi je izlagao da će on „najzad“ novogodišnju noć provesti u svom stanu. Opušteno, reče, idealno… Moj je utisak, možda pogrešan, bio da stvari nisu baš takve kakvim ih predstavlja.
Pošteno, koliko ste sreli poznanika koji su vam rekli da je novogodišnja noć kao i svaka druga? Da će im baš prijati da je provedu u svom stanu uz čips i novogodišnji program, kako ih „najiskrenije“ mrzi da se sređuju i traže restoran. Još kada konobar donese jelovnik, pa moraju da biraju predjela i salate… Da li vam se makar nekad učinilo da nisu dovoljno iskreni u tome? Kao da večeri kao što je svaka druga nema tokom cele godine i kao da čips prave samo u decembru.
Mediji su nemilosrdni, nasmejana lica nam se smenjuju na ekranima već od sredine decembra. Dame savršenih dimenzija u toaletama nazdravljaju uz šampanjac. Kosa muškaraca je klunijevski prošarana, a stomak idealno ravan. Rumeni Deda Mraz zasipa decu velikim poklonima s mašnama. Bicikl je najmanje što bi im mogli pokloniti. Tržni centri postaju pretrpani, oko nas prolaze neki ljudi s velikim šarenim kesama. Žure nekud, kao da ne stižu da pokupe svu sreću nadohvat ruke… A gde sam tu ja? Da li je takva idealizacija prevelik pritisak? Kao da nije dovoljno što sam za godinu stariji nego bi još trebalo ovako i da izgledam. Uspešan sam ako sam kao i oni, a ovako… Kraj decembra, idealna prilika da se zapitamo… Postoje sezonske depresije u danima kada nema dovoljno svetlosti, a izgleda da krajem decembra svetlosti ima baš malo. Dok sve oko nas šljašti i pritiska…
Radeći s ljudima koji za vreme praznika ostaju u bolnici, primetio sam da praznični dani skoro po pravilu donose pogoršanje raspoloženja. Oni ostaju na svojim odeljenjima, ta noć je kao i svaka druga. Oni malo vitalniji dobiju dozvolu da praznike provedu kod kuće. Ostane onaj usamljeni deo, već dovoljno izmoren borbom s bolešću i depresijom. Naravno, nađe se i poneki crveni lampion da odeljenje izgleda praznično, plastične čaše s popularnim gaziranim pićima…
Nisam za to da novogodišnja noć bude kao i svaka druga. Trebalo bi ipak da se razlikuje od nekog drugog, običnog petka… Ali napustimo nametnuto šarenilo makar za trenutak i pustimo Sinatruda zapeva „My Way“…
Uzgred, novogodišnju noć ću provesti na odeljenju. Čips je već spreman. Samo da ne bude puno posla. Biće zanimljivo i drugačije. Iskustvo više, nesvakidašnje. Skoro da nestrpljivo iščekujem. Hm, sad se već poznajemo, racionalizacija, zar ne? Pa šta, ugasiću TV kada počnu reklame.
Srećna Nova godina!
*Autor teksta: Psihijatar Aleksandar Misojčić