D E C E M B A R je vreme darivanja. Darovi imaju tu jedinstvenu sposobnost da usrećuju i darodavca i onoga ko ih prima. Pri darivanju poklona u narodu se kaže da je od srca, ili grublje: poklonu se u zube ne gleda. Decu ne treba razmaziti poklonima, da u odraslom životu ne dožive razočarenja jer su pogrešno odgajana da nezasluženo dobijaju više nego što pružaju. Zato se humanost uči odmalena, učimo se odricanju od nečeg u korist drugog, ne očekujući zauzvrat protivuslugu.
Kada je čovek zadovoljan samim sobom – tu leži koren dobrih dela. Ima ljudi koji čak ne umeju ni da prime dar, s radošću i zahvalnošću, ne računajući, ne kalkulišući… Zaboravljajući taj stari račun ljubavi koja se jedina množi deljenjem. Treba imati zrelosti da bismo pokazali zahvalnost.
Krajnji cilj svih poklona jeste radost življenja, osećaj da nismo sami na ovom svetu. Njima pokazujemo da je neko deo naših misli, gospodar dela našeg vremena. Darivanje je smešteno u sferu srca, to jest osećanja. Nije reč o materijalnoj vrednosti dara jer nekada neke poklonjene sitnice pamtimo celog života, a olako zaboravljamo velike vrednosti.
Sposobnost da uoči tuđu potrebu, da je zadovolji, čoveku daje izraz ispunjenosti, smirenosti, sve do blaženstva. Nešto slično možemo čitati s lica ljudi sposobnih da praštaju niske udarce. Život je prekratak da bismo se zarobili u zlatnu kulu egocentrizma i samoživosti, zato ne treba kriti kad nas neko obdari srećom i pažnjom. Važno je u sopstvenoj duši negovati optimizam i lični trenutak radosti podeliti s drugim ljudima.
Samo tako postajemo ispunjeni, sposobni da dajemo, delimo osećanja, kao i druga ljudska dobra. To je jedini put prema duhovnoj ravnoteži i rastu.
Život nije ništa drugo do davanje i primanje darova.
S R E Ć N I P R A Z N I C I