Često možete čuti ljude koji kažu: „Sanjam da posetim Pariz, Borneo ili Japan.“ Nešto ređe ćete čuti da je neko ispunio svoj stan i posetio mesto koje je toliko želeo da vidi. Veoma, veoma retko srećete nekog ko je određeno mesto bukvalno sanjao pa ga u stvarnosti prepoznao, a onda mu seukazala prilika da ga poseti. Meni se dogodilo baš to.
Završavali smo neki broj Vodiča za život i naš novinar, avanturista i bibliofil Viktor Lazić poslao nam je putopis iz Zakavkazja. Kada sam završio s čitanjem zanimljivog teksta, uzeo sam da pregledam slike koje je Viktor poslao. Onda su mi se odsekle noge. Među desetak slika bila je i fotografija crkve koju sam sanjao triput. U pitanju je manastir Noravank u Jermeniji u neposrednoj blizini granice s azerbejdžanskom enklavom. Tri minuta sam bez reči i pokreta buljio u ekran.
Onda je usledio drugi šok. U manastiru Noravank nalazi se i porodična grobnica gruzijske plemićke familije Orbelijan, koju je isklesao čuveni umetnik Momik. Ploča posvećena jednom princu ukrašena je na jedinstven način, prikazom koji veoma liči na velikog majmuna iz mog sna (iako je u pitanju naivno izvedena kombinacija glave i repa lava na ljudskom telu). Osećao sam svaku dlaku na glavi. Jednog vrelog julskog dana video sam oglas za putovanje u Gruziju i Jermeniju, s izletom u manastir Noravank. Tog trenutka sam ugasio komp, ustao, otišao u agenciju i uplatio putovanje.
Do samog polaska bilo je neizvesno da li će se skupiti dovoljan broj zainteresovanih da bi se putovanje održalo. Nisam se brinuo. Nekoliko dana pred put sasvim smo sigurno znali da krećemo.
Noravank (u bukvalnom prevodu: novi manastir) sagrađen je u 13. veku i veoma dugo bio je regionalni verski centar. Danas manastir nije aktivan i u njemu nema monaha, ali zato ima mnogo turista. Sticaj okolnosti je hteo da u manastir stignem u kasno popodne kad su reke posetilaca, pretežno iz Rusije, vec otišle kući. Dok smo se približavali manastiru, osećao sam jednu neobičnu, dotad nedoživljenu vrstu uzbuđenja. Pažljivo sam posmatrao pejzaž kojim smo prolazili. Nema greške, to je to. Kad smo se popeli do crkve, izdvojio sam se od grupe i sam obišao crkvu Presvete Bogorodice, a onda i malu kapelu Svetog Grigorija.
Dok sam ulazio, kroz vrata je brzo izletela jedna uplašena lasta. Na podu se nalazio hačkar, nadgrobna ploča Elikuma III Orbelijana, koju sam odmah prepoznao iz svog sna. Osećao sam mir, dubok i relaksirajuć. Ćutao sam nekoliko minuta u gotovo potpunoj tišini koju je remetilo jedino zujanje roja muva ispred mene. Jermenske crkve nisu oslikane. Zidovi su crno-sivi od sveća koje stalno gore.
Osećaj da ste stigli na mesto koje ste sanjali, teško je opisiv rečima. U grlu stoji neka knedla, dok istovremeno telo preplavljuje neko neobicno blaženstvo. Nisam razmišljao ni o čemu posebno. Gledao sam pažljivo oko sebe i trudio se da što bolje urežem u pamćenje ono što vidim. Jedva sam čekao da dođem, a onda sam brzo osetio i neki neizdrž, potrebu da sve dobro pogledam i odem. Kad smo krenuli nazad u Jerevan, već je padao mrak. Jedini deo sna koji nisam video tog dana bila je žena u crnom.
foto: privatna arhiva Momčilo Antonijević