Trijumfom volje, upornosti, rada, izdržljivosti ostvarila se kao vrhunski sportista koji svoje ljudske talente i iskustva umrežava sa brojnim nijansama azijske kulture. Posebnu ljubav gaji prema Japanu koji ju je naučio da treba izrasti iz problema kao i da postoji mesto na svetu gde je sve baš kako ona smatra da treba da bude: radno, srećno,čisto, magično i neiskvareno.
Koji je vaš sportski kredo? Kojom filozofijom se vodite na terenu? A kojom u životu?
-Poznato je da je rad ključ uspeha u sportu. Greška je to što ljudi misle da je za uspešno bavljenje sportom dovoljan talenat. Kroz moju karijeru je prošlo mnogo talenata koji nisu uspeli baš zbog zadovoljavanja već postojećim umećem, a oni koji na prvi pogled nisu bili dobri danas su najveći igrači zbog rada i upornosti. To je ono čime se vodim jer sam sa prvog treninga kao mala, vraćena kao antitalenat za sport, da bih se već sledeće godine vratila i žarko želela da me prime u grupu. I tako je sve počelo, upornošću i željom i tako i dan danas traje. Generalno, sve što sam naučila kroz sport jasno mogu da primenim na privatni život. Principi su isti samo se situacije i ljudi menjaju. Svemu što radim, pristupam kao treningu jer znam da je to jedini ključ za uspeh .
Bol koji izaziva distanca odkuće i dragih ljudi nekada je jača od bola koje donose sportske
povrede. Kada vas srce najviše zaboli?
-Mnogi ljudi ne znanju šta znači surovi profesionalizam u sportu. Odricanje je jedna od prvih i najtežih lekcija koje treba da se nauče u ovom poslu. Toje nešto što meni više ne pada teško osim jednog, a to je odvojenost od pravih prijatelja, porodice i voljenog bića. Ljudi naprosto podrazumevaju prisustvo svih bliskih ljudi u svakodnevici, a mi koji moramo stalno da napuštamo gnezdo i te kako smo svesni bola koji to odricanje donosi. To me je naučilo da se zaista bavim ljudima koje volim i da im pružam svu ljubav ovog sveta , možda nekada i previše jer znam da uskoro odlazim i daće mi biti luksuz da ih ponovo jako zagrlim. Za mene je pauza između dve sezone kao peščani sat koji non stop teče i kad se okrene napuštam sve i odlazim u nepoznato na novo privikavanje. Kod mene je to baš surovo jer svake godine menjam ne samo ljude nego i državu, kontinent i jezik.
Od kada ste počeli da se hranite bezglutenski, vaša igra se popela na viši nivo. Kada ste i zašto počeli da se hranite tako?
Bezglutenska ishrana je jedna od najboljih odluka koje sam donela u životu . Počela sam u Japanu jer sam jela samo pirinač i ribu i shvatila da se sjajno osećam, a kasnije sam pročitala knjigu Novaka Đokovića o njegovoj ishrani, dodatno proučavala i nadogradila svoj meni. Moja ishrana ne podrazumeva samo odustati od glutena već i laktoze i šećera kao i konzumiranja hrane u određeno vreme. U želucu postoje enzimi za varenje koji ne funkcionišu na dnevnom nivou isto. Jedem određenu hranu, u određeno vreme. Naime,moja ishrana je takva zarad opšteg dobrog stanja organizma, a gubljenje kilograma je došlo samo po sebi. Rezultati su ti da imam duplo veći odraz tj. skok koji mi je za moj sport jako važan, pokretljivija sam i eksplozivnija, a izdržljivost dolazi od žilavosti i vretenastog tela. Ovakva ishrana smanjuje ili potpuno izbacuje bolesti i alergije, nadimanja ili osećaj težine u želucu, a daje snagu i poletnost za život i sport. Sigurna sam u to da kada bi se ljudi ovako hranili, svi bi se osećali zdravo i budno i ne bi postojala bolest gojaznosti.
Ceo intervju sa Ivanom Nešović pročitajte u štampanom izdanju magazina Aha.