Pravi beogradski frajer u vreme kada je priča o autentičnim beogradskim frajerima već postala deo gradske legende. Impresionira zrelošću svojih uverenja, u kojima nema mesta za rigidnost i isključivost pa tako za sebe kaže da sa ovim iskustvom može i da odluči da se u budućnosti ne bavi glumom jer u svojoj primarnoj profesiji ima sve manje kreativnih izazova. Viktor Savić sve se više posvećuje muzici i otkriva „ako neko želi da čuje šta zaista imam da kažem, neka posluša moju muziku”.
Mnogi misle da nije važno čime se čovek bavi u životu, već sa kakvom strašću iposvećenošću to radi. Koje su to emocije koje vas nose dok stvarate novi lik?
Ja se glumom profesionalno bavim već 10 godina, od kada sam izašao s Akademije i jednostavno sam kroz sve te godine morao da radim i stvari koje me nisu toliko ispunjavale kako bih stao na noge. Sada je već došao trenutak kada biram uloge i kada, nažalost, razmišljam o tome da mogu više i da se ne bavim glumom. Takvi se projekti rade i takve su uloge postavljene da nikome ne zavidim, ne kažem „zašto ja ne učestvujem u tome”. Postoje posebne stvari koje me ispunjavaju, poput „Komunalaca”, projekta koji smo potpuno nezavisno osmislili moje kolege i ja, ili predstave Aleksandra Popovića „Mrešćenje šarana” u Ateljeu 212 koju sam radio sa velikim zadovoljstvom i radošću, pre svega zbog sjajnog Popovićevog teksta i skoro sve predstave u kojima učestvujem. Ako se ovako nastavi u budućnosti, odnosno ako me ništa u glumi ne bude ispunjavalo, onda ću težiti da svoje interesovanje prebacim na neke druge sfere da bih imao novca za život, a pošto nisam materijalista neće mi biti potrebno mnogo. To vam je kao kada se mala deca igraju pa se jedni igraju policajaca i lopova – a meni se to sada ne igra, drugi igraju žmurke, ne igra mi se ni to… Ja sam sada već došao u fazu da mi se od svih igara koje se igraju, ne igra ni jedna i zato danas mislim i da ne moram da se bavim glumom. Nemam nikakav kompleks, još mi je bolje da ne budem u novinama iako to novinari ne shvataju i misle da su mi potrebni, a zaista nisu. Ja ne moram nigde i nikada da se pojavim, ali ukoliko snimim film ja ću se kroz taj film opet pojaviti i spominjati, dok ja kao Viktor Savić uopšte ne moram da budem prisutan u javnoj sferi.
Da li je mali dečak Viktor, video sebe jednog dana kao glumca ili…?
Nisam o tome nikada razmišljao. Više sam razmišljao „ja ću biti nindža, ja ću biti sportista….” i razne brojne druge stvari koje danas nisam. Naravno, kako je vreme prolazilo i kako nisam postao ništa od toga nekako sam povezao da samo kroz glumu mogu biti sve to i gluma se prirodno nametnula kao odgovor.
Šta su vaše velike i male ljubavi, a šta hobi i kako izgleda vaše slobodno vreme?
Muzika, putovanja, žene, žurke, Zvezda, roleri, snowboard, fudbal… sve to može biti i ljubav i hobi. To me ispunjava i podiže adrenalin. Vožnjom rolera se bavim od detinjstva i to je uvek asocijacija i nežno sećanje na te dane.
Tekst: Lj. B. S.
Foto: Marko Veljović
*Ceo intervju pročitajte u štampanom izdanjuAha magazina
– oktobar/novembar 2016 X broj