Ljubiša Tumbaković, najtrofejniji fudbalski trener na ovim prostorima, aktuelni selektor selekcije Crne Gore i bivši fudbaler u poseti našem magazinu dao je intervju u kojem je otkrio najinteresantnije stvari koje su ga pratile tokom karijere, prokomentarisao trenutnu situaciju na fudbalskim terenima, ali i podelio sa nama neke detalje iz privatnog života. Uvek spreman za razgovor, dokazao je da i dalje važi za jednog od najprofesionalnijih ljudi u sportu, ali i da još uvek ima energije za nove ideje.
Partizan je definitivno obeležio Vašu karijeru, a sam fudbal je veoma značajan mnogim generacijama. Kako komentarišete vandalizam koji je sve prisutniji kod publike?
Na moju sreću svedok sam vremena kada je još uvek postojalo ono što je lepo u fudbalu. Bilo je mnogo lepo za derbi kada na stadion Crvene zvezde dođe 95 000 ljudi i svako navija za svoj klub. Kada se završi utakmica svako ima svoj motiv da se šali. Fudbal je moćna stvar, naravno, postoje trenuci i kad pobeđuješ i kad gubiš. Danas sam svedok ovog novog doba kada doživljavamo neke situacije koje nisu samo rivalstvo. Naravno da to nije nešto što je dobro i u svakom momentu ću se boriti protiv takvih stvari. Treba krenuti od vrha, da se izdefinišu društveni odnosi. Zakon sporta sadrži i deo koji se odnosi na kriterijume navijanja. Ovo što se dešava kod nas nalik je zatvore. Kada podigneš ogradu više nemaš zabavu – a fudbal je zabava.
Borakav u Kini Vas je dosta promenio. Po čemu je taj deo Vašeg života bio značajan i da li možete da nam otkrijete neku interesantnu anegdotu iz tog perioda? Koja su bila očekivanja od odlaska u Kinu i da li su se ta očekivanja ostvarila?
Iznenadno su se, 2000. godine pojavili jedan kineski menadžer i menadžer iz Beograda sa željom da budem trener u Kini. U momentu sam se čak i uvredio, objašnjavajući kako sam ja trener za Evropu. Javili su se ponovo 2003. godine. kada me je ponuda zainteresovala. Tražili su ugovor na tri godine, a ja sam zahtevao da to bude na godinu dana, jer nisam bio siguran ni da li ja mogu sa njima, ni da li oni mogu sa mnom. Ostao sam u klubu šest godina. Najlepše uspomene me zapravo vežu za to što je jedan klub koji je do tada bio prosečan dobio dve osvojene titule, dva nacionalna kupa i jedan liga kup. Čak sam bio i dva puta izabran za trenera godine u Kini. Živeo sam u gradu koji broji devet i po miliona stanovnika i imao sam priliku da upoznam zaista divne ljude. Oni su do pre petnaest godina vozili bicikle, a sada su, zbog povećane finansijske situacije počeli da kupuju automobile, prosto, imaju takav socijalni status da svako može da priušti automobil i zbog toga postoji previše vozača. A ono što je meni bilo zaista facinantno kada je reč o tome je što se kod nas putevi grade godinama, a oni svojom efikasnošću to urade bukvalno preko noći. Anegdota koju ću rado izdvojiti je moj izazak iz hotela u kom sam živeo za vreme boravka u Kini. Tada je iza naš išla kolona vozila, to su bili navijači koji su želeli da me isprate, to je podrška i iskazivanje ljubavi koje veoma znači kojim god poslom da se bavite.
Tekst: Stefan Mihajlovski
Kompletan intervju možete pročitati u prazničnom broju ”Aha” magazina koji izlazi u decembru!