Razvoj i širenje svakog grada, neizbežno prati potreba za poboljšanjem svih njegovih funkcija. Jedna od njih, a možda i najbitnija svakako je gradski saobraćaj.
Uz činjenicu da utisak moći i raskoši jednog grada, leži u njegovoj dimenziji, paralelno, takva ekspanzija, zadaje muke i obaveze da se neprestano smišlja, razvija i osavremenjuje način saobraćaja u njemu. U najvećem broju gradova prednjači ideja o što aktivnijem masovnom prevozu građana. Potreba i užitak individualnog prevoza se u najvećoj meri kontroliše i obeshrabruje od strane gradskih uprava. Sistemi kontrolisanog ulaska i naplate vožnje u centralnim gradskim zonama, ograničavanje vremena zadržavanja i parkiranja, kao i naplata skupih garažnih mesta, u velikoj meri demorališu upotrebu individualnog
automobilskog prevoza. Da bi ublažili i nadomestili taj komfor ličnog prevoza, metropole stalno usavršavaju ukupnu saobraćajnu infrastrukturu. Studioznim praćenjem potreba, inovativnim metodama, osavremenjuje se i nadograđuje već ustaljena i prepoznata saobraćajna struktura.
Osnovno i najrasprostranjenije kretanje je na nivou zemlje. Tu se najčešće susreću pešački, kolski, šinski i biciklistički saobraćaj. U takvom broju različitih ritmova kretanja, normalno je za očekivati da je i opšta komunikacija otežana i usporena. U želji da se održi dobar sistem funkcionisanja grada i građana, saobraćajna mreža se razvija i dopunjava u još dve paralelne ravni, ispod i iznad zemlje. Potrebom da se očuva bitan sociološki momenat, pretvaranjem centralnih gradskih ulica u pešačke zone, ponekad se dodatno prekidaju ustaljene saobraćajne putanje, što zahteva projektovanje i izradu novih trasa.
U sredinama gde je gradsko jezgro prožeto vodenim strukturama, one predstavljaju nezaobilazan resurs za ostvarivanje značajnog prevoza. Izgradnjom i stalnim razvijanjem podzemne komunikacije šinskog saobraćaja, metroa, u najvećoj meri bazira se kvalitetan i neometan masovni prevoz. Kopanjem dugačkih kolskih tunela, omogućeno je da i automobilom prosto zaronite u jedan deo grada, i sklonjeni od gradske gužve, u kratkom vremenskom periodu izronite u drugoj gradskoj četvrti. U gradovima sa razvijenom brdovitom konfiguracijom, česti su slučajevi i vertikalnog saobraćaja. Pomoć pešacima i biciklistima pri savladavanju dugačkih stepenišnih uspona, preuzimaju grandiozni liftovi ili tramvaji uspinjače, koji lagano klize po strmim šinama, stvarajući dodatnu atrakciju svojim ritualima. Saobraćajna komunikacija izdignuta na stubovima, u kombinaciji sa automobilskim i šinskim saobraćajem, preskačući gradske ulice, predstavljaju dodatno rasterećenje osnovnog saobraćajnog prostora. U ukupnoj borbi protiv gradskih gužvi, žičare igraju bitnu ulogu, popunjavajući još jedan paralelni nivo, koji visoko na stubovima, iznad svakodnevnih dešavanja, nesmetano vode ka svom odredištu, omogućavajući iz ptičije vizure, uzbudljive i nesvakidašnje prizore gradskog ambijenta.
U želji da se obezbede najkvalitetniji uslovi za funkcionisanje grada i najbrži prevoz građana, svakodnevno srećemo prisustvo raznolikih vozila i putnih stanica. Estetski aspekt takve mašinerije zahteva posebnu pažnju. Uniformnost u vizuelnom i kolorističkom izrazu, predstavljaju razrađen metod ka kvalitetnom estetskom doživljaju. Usklađivanje tog segmenta sa ukupnom estetikom grada predstavlja ozbiljan zadatak za stručne skupove. Kao i mnoge druge segmente i ovaj treba podrediti i uskladiti sa ukupnim vizuelnim potrebama grada, uz obavezu da sačuvaju planirani i svojstveni gradski doživljaj.
Tekst: arh. Uglješa Keković