Dom omladine Beograda i Udruženje stripskih umetnika Srbije. Moderator i urednik ciklusa: Zoran Stefanović, istoričar pop-kulture i pisac
Umetnici i kulturni radnici iz Srbije raspravljaju sa vremenske distance o napadu ekstremista na karikaturiste lista Šarli ebdo u Francuskoj 2015. godine.
Posle dve godine, vraćamo se slučaju koji je otvorio pitanja granica slobode govora, bezbednosti umetnika i novinara, namernog provociranja na kulturnoj osnovi, verskog ekstremizma i fanatizma, postkolonijalne manipulacije emocijama preko masovnih medija i društvenih mreža, javne i profesionalne odgovornosti, primene sile u ime vere i države, kao i svega onog što danas potresa multikulturna društva (ona za koja Angela Merkel kažu da su propala kao model), a naročito ona gde zajedno žive Avramova deca: hrišćani, muslimani i judaisti.
Kako nam se desio Šarli?
Oružani napad na redakciju francuskog satiričnog lista Šarli ebdo (Charlie Hebdo) dogodio se 7. januara 2015. godine oko 11.30 časova, kada su dvojica maskiranih napadača upali u sedište lista u Parizu i otvorili vatru.
Napadači su usmrtili 12 ljudi, uključujući desetoro zaposlenih i dva policajca, a ranili 11 drugih osoba. Hamid Murad (18), koji je pogrešno osumnjičen i za kojeg je na kraju utvrđeno da je nevin, odmah se predao policiji (nakon 50 sati je pušten bez podizanja optužbi), dok je potraga za dvoje osumnjičenih potrajala još tri dana, sve dok nakon višečasovne opsade štamparije u kojoj su bili nisu likvidirani i braća Šerif i Said Kuaši.
Povod za napad na ovaj list su karikature i šale sa prorokom Muhamedom koje Šarli ebdo često objavljuje, a koje su uvredljive mnogim muslimanima. To je prvo dovelo do pretnji islamskih ekstremista redakciji ovog magazina, zatim bacanja bombe na uredništvo lista u 20. arondismanu Pariza i hakovanja veb-sajta 2011. godine nakon što je karikaturista Luz u 1011. izdanju lista (naslovljenom Šarija ebdo) objavio karikaturu Muhameda uz šaljivi tekst, potom stavljanja uredništava pod zaštitu policije, a na kraju i ovog velikog terorističkog napada.
Fraza „Ja sam Šarli“ (franc. Je suis Charlie) postala je uobičajen slogan podrške kako žrtvama tako i slobodi medija u društvu, uključujući i Srbiju. Redakcija Šarlija ebdoa je nastavila da radi. Sledeće izdanje časopisa se prodalo u više od 7,95 miliona kopija na šest jezika, naspram uobičajenog tiraža od 60.000 na samo jednom, francuskom jeziku.
O ciklusu:
Strip se najčešće tretira kao društveno bezazlen, ali su ova umetnost i njeni stvaraoci u Srbiji često bili deo važnih istorijskih događaja — ponekad i u samom središtu. Neki umetnici su i sudbinski platili zbog svog društvenog delovanja ili prosto sklopa okolnosti u kojem su se našli. Ovo su priče o političkim angažmanima stripara, cenzurama, ideološkim sukobima, opredeljivanjima u Drugom svetskom i građanskim ratovima, učešću u propagandi, o smrtnim kaznama, robijama i izgnanstvima, kao i o drugim, nekada zabranjenim temama i neprijatnim tajnama srpskog i jugoslovenskog stripa. Na okruglim stolovima govore istoričari, učesnici događaja, svedoci i članovi porodica.