Razumeti druge, laicima tako lako. Ipak, razumeti motive, potrebe, emocije, strahove ili krivicu drugih, to je „posao za odrasle”. U svima nama ima toliko skrivenog. Vidljivo je zbog onog što to nije. Ljudi nam najčešće govore o svojim sekundarnim emocijama, besu, ogorčenosti, „depresiji”, ali iza njih se nalaze primarne emocije, tuga, strah, krivica… Tamo treba zaviriti. A gde su tek raznorazne odbrane? Intelektualizacije i racionalizacije? Raznorazni „begovi” u zavisnosti ili bolest? Radoholizam ili naglašena socijalna aktivnost. Preduga i priča za neko drugo mesto. Zamislite onda koliko je teško, skoro nemoguće, „objektivno sagledati sebe”. A opet nam toliko često „naširoko” objašnjavaju, „kakav sam ja čovek”.
Zamislite da budete objektivni u nečemu tako subjektivnom kao što je analiza sopstvene ličnosti. Sreća pa to nije moguće! Bolje bi možda bilo čuti druge o tome „kakav sam”, ali to onda ponekad nije prijatno. Zar ne? To kako mi „objektivno” vidimo sebe najčešće je neki vid „unutrašnje slike”, unutrašnjeg doživljaja sebe. To je doživljaj koji gajimo godinama, usvajanjem iskustava, mitova i obrazaca ponašanja. Uz strogu selekciju upamćenog i izabranog. Da se razumemo, ne kritikujem ja ovu subjektivnu neobjektivnost. Naprotiv, to je tako ljudski. Neurotično bi bilo da je drugačije. Drugo kritikujem, sa dobrim namerama jer prepoznajem kolika može biti kočnica.
Kritika je u tome što se jednom stvorena slika o sebi ne menja. Ne prilagođava, ne dopunjuje i ne nadograđuje. Kada jednom sebe prepoznamo kao „čoveka bez dlake na jeziku”, kao nekog „sa kim nema kompromisa”, kada se „zareknemo da se nama to sigurno i nikada neće desiti”. Kada je nešto „apsolutno nedopustivo” i „strašno”. Ili kada sa malo ponosa u glasu lako kažemo neku svoju manu. Možda bi trebalo da se zapitamo da li smo prestali da „gradimo sebe”, zaglavili se negde u predrasudi, u finalnom. Doneli sud. Mat. Okolina, uslovi, vreme oko nas, sve se menja. Ne smemo ostati statični. Život nam prolazi kroz razne životne cikluse, kao koncentrične krugove. U njima imamo razne uloge, različite moći. Zato bi trebalo da pravimo različite izbore. Da imamo veću ili manju ulogu i moć.
Ne ostajemo zauvek isti jer ostajemo „takav čovek”. Ova promena je lepa. Nepredvidiv i neprekidan proces. Samo jedan događaj može nas dovesti u novi životni ciklus. Nekada predvidiv i željan, a nekada ne. „Mr. slučaj” umeša svoje prste i za čas se sve promeni. Trenutno pravim asocijacije samo na lepe „slučajeve”, ali ne moraju biti. Možda jedan slučajni susret, otvoreno novo radno mesto, telefon koji upravo zvoni… Ne bežimo od nepoznatog, od novog, u poznato i predvidljivo. Istražujmo, izazivajmo sebe. Ne znam šta sutra nosi i lepota je u tome. Volim sutra jer ga ne poznajem dovoljno. Neko, zaboravih ko, reče da je funkcionalnost kapacitet za adaptaciju. To nije nesloboda ili odricanje od sebe. To su samo novi izbori.
Text: Aleksandar Misoljčić