.
Branko Đurić Đuro, glumac, reditelj, muzičar, komičar, otac troje dece kaže da je od majke naučio da voli i ceni različitost među ljudima a od očuha, poznatog slikara Branka Popovca da život ne mora i ne treba da shvata suviše ozbiljno. Ipak, sve što je ikada radio, ozbiljno se tome posvetio i zato uživa u pisanju scenarija, glumi, režiji ali i stvaranju novog pozorišta „Luda kuća“, gde će kako kaže igrati umetnici sa sličnim senzibilitetom za humor. U domu dvoje umetnika, Tanje Ribič slovenačke glumice i vrsnog komičara koga nije lako nasmejati, raste mlađa generacija umetnica, njihove dve ćerke. Mada je roditeljski izazov danas teži nego kad je on bio mlad, Đuro tvrdi da će, ako budu želele da slušaju, Zala i Ela naučiti nekoliko istina o životu i poslu – da umetnost ne treba mistifikovati, ali ni publiku potcenjivati, da nije poželjno gledati u retrovizor prošlosti i da je život zabavan ako radiš sa prijateljima i radiš posao u kome istinski uživaš.
Sve češće ste u žirijima popularnih TV programa a naša publika vas trenutno gleda u šou-programu „Tvoje lice zvuči poznato”. Izgleda da je žiriranje za vas novi vid zabave, gde iz nedelje u nedelju pokazujete duhovitost, šarm… Šta je bio motiv za učešće s obzirom na impresivnu biografiju, a šta vas nervira i liči na privatni život u ovom šou-programu?
U pravu ste, stvarno uživam u tome i beskrajno me zabavlja da gledam takav šou iz najbolje pozicije u dvorani, a još sam i plaćen za to. U poplavi rijalitija osveženje je gledati vešte, vrhunske performere (koji su svi od reda i privatno jako zanimljive osobe) kako rade taj posao.
Uvek delujete vedro, dobrodušno, džentlmenski. Umete li da se ljutite ili balkanski budete na „svoju ruku” i kada?
Oni koji me poznaju, znaju da ne koristim svoju diplomu u privatnom životu da bih „glumio” lik koji mi odgovara. Mada poznajem mnoge kolege koje su iza brale neki lik iz svoje uloge i vuku ga kroz život sa sobom vrlo uspešno.
Iza vas je bogata i uspešna glumačka, rediteljska, producentska karijera. Kako ste uspeli da posle toliko projekata radeći na različitim poljima, ostanete tako jednostavni i ne mistifikujete ni glumačku ni rediteljsku profesiju?
Ne podnosim mistifikaciju našeg posla i nerviraju me autori koji svoje neznanje kriju pod krinkom umetnosti. Samo je njima (a često ni njima) poznato šta njihovo delo u stvari predstavlja, a drugi (pogotovo kritičari) iz straha da priznaju da ne razumeju o čemu se u stvari radi, proglase to za visoku umetnost, previše zahtevnu da bi je „normalan” gledalac razumeo. Čitav život radim za tog normalnog gledaoca, ali ga nikad ne potcenjujem nudeći mu (drugu krajnost današnje scene) jeftinu zabavu.
Foto: Privatna arhiva / Tekst: A.T.