Osmostruki prvak sveta u kik-boksu ruši sve predrasude koje ste možda imali o ovom sportu i kik-bokserima. Rano je spoznao da je smisao života u porodici i deci u kojoj neizmerno uživa, baš kao i jednostavnom životu u dodiru sa zemljom na salašu koji gradi, u kontaktu sa životinjama i prirodom. Za Aha magazin Nenad Pagonis otkriva da ga je upravo kik-boks naučio toleranciji, skromnosti u pobedi a ponosu u porazu i samodisciplini koja je neophodna za uspeh u svemu.
Kako izgleda dan osmostrukog prvaka sveta u kik-boksu, strastvenog ljubitelja motora, tate dvoje male dece i gitariste rok benda? Da li postoje trenuci u danu i životu, kada kažete „umorio sam se od svega, šta mi je sve ovo trebalo”?
Otkako sam dobio porodicu svaki trenutak živim punim plućima. Trudim se da dam najbolje od sebe supruzi, ćerkama i svima koji me okružuju. Dešava se ponekad da od umora padnem u krevet čim kročim u svoj dom, ali i tada osećam da sam zadovoljan i srećan, jer znam da sam dan proživeo punim plućima. Sreća je u malim stvarima, u jednostavnosti u kojoj svakodnevno uživam.
Ovaj sport je ne samo obračun sa protivnikom, već i sa samim sobom. Šta vam prolazi kroz glavu dok primate udarce, a šta dok ih zadajete?
Ja bih rekao da je borba sa samim sobom nešto najteže što ovaj sport nosi! Koliko stresa, straha i bola jedan borac mora da prevaziđe tokom priprema i borbe, čini mi se da to nije svojstveno nijednom drugom sportu. Često mi se desi da razmišljam šta mi je sve ovo trebalo u životu!
Roditelji uglavnom kada vide da se njihova deca tuku ili primaju udarce, reaguju burno, želeći da ih zaštite. Kako su vaši roditelji reagovali kada ste dolazili kući modri? Da li nekada sede u publici?
Na svu sreću po moje roditelje nikad nisam došao modar kući. Majka do dana-današnjeg nije pogledala nijedan moj meč i često se protivila mom bavljenju kik-boksom, dok je pokojni otac to voleo i živeo za moje mečeve. Iako sam viđao strah u njegovim očima pred borbu, više nego što sam ga sam osećao, mislim da je bio veoma ponosan na mene u tom periodu kada sam pobeđivao svakog ko mi je stao na put i postao prvak Evrope sa 19 godina.
Kako ste osvojili gotovo sve od medalja što se moglo osvojiti u ovom sportu, šta vas motiviše da i dalje „jako udarate“?
Inat me sve ove godine drži u vrhu. Takođe i moja sremačka krv sa mamine strane tera me da sve radim iz inata, pa nekada i sam sebi. Kada čujem glas iznutra koji mi kaže „sada ćeš izgubiti“, moj racio se bori i jača volju da baš tada „udarim“ još jače. Upravo o toj unutrašnjoj igri sa samim sobom sam pričao. Naravno sada je tu i porodica, pa imam razlog više da se borim za njih.
Koje lekcije o životu, a koje o sportu ćete učiti svoju trogodišnju ćerku i jednogodišnjeg sina kada odrastu?
Pre svega, verujem da treba da znaju da sve teško u životu što im se desi, jeste za njihovo dobro i u korist razvoja kao ličnosti. Da je sve što postoji u univerzumu sila ljubavi i da ljubav nikada ne može da se potroši. Da budu uvek puni empatije i ljubavi prema svetu i da je smisao života evolucija svesti ili duhovni rast i napredak. Kada je sport u pitanju, učiću ih o istrajnosti, upornosti, toleranciji i skromnosti u pobedi, a ponosu u porazu.
Ceo intervju možete pročitati u štampanom izdanju Aha magazina.
Foto: Edvard Nalbantjan / Tekst: Nina Radulović