Specifičnih crta lica, dečjeg ali odlučnog pogleda, uvek nasmejan i neobično spreman da vas očara svojim akrobatskim umećem, Stefan Dimitrijević – Aka Leon, strahovao je da se na sceni neće snaći među iskusnim kolegama. Kada se pojavio u humanitarnom projektu „Tvoje lice zvuči poznato“, sačekala ga je kritika, koja bi gotovo svako mlado biće destabilizovala u želji da ide dalje, ali njega nije. Sada, kada je četvrta sezona završena, potvrđuje se da mladost, odlučnost i disciplina garantuju uspeh u stvaranju jednog novog brenda, koji stoji iza pseudonima Leon. Iako ima samo 19 godina, vrlo trezveno i zrelo stoji iza odluke da se o planovima za budućnost ne govori, višak adrenalina leči ekstremnim sportovima a divi se svojim vršnjacima koji žive od sopstvene
kreativnosti.
Imaš samo 19 godina i uspeo si da za kratko vreme stekneš veliki broj
obožavalaca i folovera na društvenim mrežama. Da li misliš da ti se posrećilo ili je u svemu bilo strategije i rada tima ljudi koji su osmislili i produkciono upakovali muziku i nastup koji potpisuješ pod imenom Leon?
Od desete godine sam maštao o poslu u kome sam sada. Smatram da ništa nije slučajno, pogotovo kada se radi o situacijama koje ti obeleže život. Svakako da treba imati i sreće, ali za moju afirmaciju je presudna bila ekipa sa kojom radim, a koja mi je pružila i mogućnost da ono što sam i šta mogu, pokažem sada već milionima ljudi.
Zašto si se odlučio za ovaj pseudonim. Otkud ime Leon?
Leon je nadimak koji je nastao na početku moje karijere. Nekako je upečatljiv i kako je prvi put spomenut nadimak Leon, tako je i ostao do dan-danas.
Rođen si u Švajcarskoj, živeo i školovao se u Jagodini. Koliko su te različite
sredine uticale na tebe, tvoju muziku i kako je izgledalo odrastanje u Švajcarskoj? Koja je to prva slika koju pamtiš pri pomisli na Švajcarsku, a koja kada pomisliš na Jagodinu?
Rodio sam se u Švajcarskoj gde sam živeo sedam godina. Prvi razred osnovne škole počeo sam u Jagodini. Što se tiče promene sredine i uticaja na mene, dolazak u Srbiju stvorio mi je osećaj da sam u svojoj zemlji. Švajcarska je mesto gde sam rođen, ali grad u kom sam tamo bio nije veliki i ne postoji drastična razlika kada se uporedi sa Jagodinom. Moje odrastanje u Švajcarskoj prošlo je mirno. Tamo sam išao u vrtić, iz vrtića kući. To je zemlja u kojoj je sve po pravilima, ljudi su fini, sve je mirno. Postoji režim po kom svi funkcionišu, obaveze koje završavaju. Prvo sećanje na Švajcarsku mi je odlazak sa tatom u njihov zoološki vrt, dok je prvo što pamtim kada se radi o Jagodini žuta kuća koju smo nažalost srušili i napravili novu. Najlepša sećanja na Jagodinu svakako su vezana za taj period kada sam došao.
Izuzetan si igrač, bio si prvak u brejkdensu. Ko je zaslužan za taj jako dobar
ritam koji nosiš u sebi i koliko vremena i vežbe treba da bi se ovladalo ovom
veštinom?
Brejkdens mi je od početka išao od ruke. Veoma brzo sam ovladao veštinom, i za kratko vreme napredovao i postigao razultate. Pronašao sam ljubav u ritmu, pokretu, sve vreme dok igram posvećen sam tome da svaki deo mene prati ritam. Brejkdensom se bavim više od tri godine, a osim vremena da bi se savladao, potrebne su želja da u tome budete dobri, strpljenje i posvećenost.
Šta je to tako neodoljivo privlačno u ekstremnim sportovima kojima se baviš?
Mišljenja sam da ekstremni sportovi služe da pomeriš sopstvene granice. Kroz takvu vrstu sporta upoznas sebe. Oduvek me je sve to privlačilo zbog osećaja slobode. Nikada nisam voleo da budem ograničen, a ekstremni sportovi donose adreanalin, koji je konstantan i od kog postaneš zavisan.
Gde i kako provodiš slobodno vreme?
Sve manje imam tog slobodnog vremena, zbog poslovnih obaveza i svega na čemu radim. Tih nekoliko slobodnih sati koristim za trening, a volim i da odem na neka mirnija mesta sa kojih mogu da vidim ceo grad. To me ispunjava.
Foto: Edvard Nalbantjan / Tekst: Nina Radulović