Svega kod njega ima u izobilju – i darova i zaigranosti, i lucidnosti i strasti, pa ne čudi kako mu je minimalizam dalek i nepojmljiv i u umetnosti i u životu. Jedan od najvećih pozorišnih reditelja današnjice smatra da je pitanje dobrog ukusa iznad talenta, ego samo bodigard za držanje pristojne distance od banalne svakodnevice, a sreća u meri vatre kojom uzvraćamo u doživljaju sveta. U ekskluzivnom razgovoru za Aha magazin, Jagoš Marković otkriva i zašto je Eros danas prognana tema i kako se priziva i gradi zajedništvo koje nam u tolikoj meri nestaje u pozorištu, kao i u životu. 
Svedoci smo Vaše “zrele kreativne faze” u kojoj nema lutanja, već sa sigurnošću stvarate predstave koje vraćaju veru u snagu pravog teatra. Šta su Vam godine donele, a koji su to mladalački nemiri koji Vas još uvek ne napuštaju?
Ha! Godine su donele, kao i svakom, puno toga. Teško bi bilo nabrojati, a i sve bi bila opšta mesta, a nemiri koji me ne napuštaju nisu ni mladalački ni nemladalački, oni su moji, deo mog bića. Kako sam u teatru od detinjstva, doslovno, onda smem reći da me ta strast za teatrom, za igrom, za onim što se naziva umetnički kvalitet, ne napušta… Od tada… Ali, i puno toga drugog, što je deo mog privatnog života. No, svakako, kako sam, hvala Bogu, neke stvari ostvario u mladosti, kad im je i vreme,mnogo sam mirniji, nemerljivo mirniji od onog dečaka koji je došao u ovaj grad koji, malo je reći – volim, došao željan svega, i najjednostavnije rečeno – sve dobio. Ostajem zahvalan.
Vaš kreativni rukopis je prepoznatiljiv po strasti koja se oseća u svemu što radite, u svakoj Vašoj predstavi. Koliko ima Erosa u pozorištu danas? Šta danas budi adrenalin u Vama, u kreativnom smislu?
Erosa ima, pa ima. I u teatru i u životu. Možda su u fokusu neke druge stvari, ali mene to ne zanima. Kad kažem fokus, mislim na modu ali me je bilo stid da to kažem… Da, Eros je prognan kao tema, svi pitaju: “Šta je aktuelno?”, a ja vičem godinama: “Što je aktuelno – to je i banalno!” Ništa bez Erosa i Tanatosa…Naravno… Meni adrenalin budi pozorište. A kad su u njemu dobri glumci – imam ga za izvoz. A kad se zaigramo, onda kraja nema. Mentalna obrada i verbalizacija uzimaju mi i energiju i adrenalin i strast. Ne verujem u verbalni iskaz. Naročito u teatru. Ali, velika priča u pozorištu, to je odlaganje igre… Nemoć, bar za mene. Cilj je igra, homo ludens….
Ako je čovek “biće sazdano od reči”, reči koje čita, reči koje sluša, govori – šta Vi čitate i koga slušate ovih dana?
Evo, nadovezasmo se lepo na prethodno pitanje. Kao i uvek, Mariju Kalas… Ali i žešće narodnjake ovih dana, verovali ili ne. Tako mi treba to nešto čega ima u dobroj narodnoj muzici… Na to sam i mislio kad rekoh prezir… Ne čitam ništa… Ukoliko ne spomenem Čehova kog čitam stalno, i Jovana Hristića kom se vraćam često, često te neke stvari ne smatram čitanjem, to mi je način života… Šekspira, Rasina, Nušića, Euripida, Vojnovića…. Ima ih još… Slušam Agape i Jerotića, vladiku Porfirija, to jest Mitropolita Porfirija… Gde god mogu, ja slušam… A najviše, kao i svi muškarci, slušam svoju ženu… Ahaha…
Ceo intervju sa Jagošem Markovićem pročitajte u štampanom izdanju Aha magazina koji možete kupiti na trafikama.
Foto: Nebojša Babić