Novembar je mesec jeseni. A prva asocijacija na jesen su ulice pune žutog opalog lišća, topla kafa i knjiga. Upravo je ovaj novembar pravo vreme da se vratimo čitanju, baš kao što smo se i silom prilike u vreme korone vratili prirodi.
Da prave vrednosti ipak postoje govori kolumna Nine Radenković, devojčice koja je sa 14. godina napisala svoju prvu knjigu.
“Pre nekoliko godina, svet pisane reči u meni je probudio ogromnu želju da se i sama oprobam u pisanju. U početku sam pisala kratke priče koje su bile plod moje mašte. Smatrala sam da mi pisanje ide od ruke, a sa svakom novom ispisanom pričom, znala sam da ću jednog dana objaviti sopstveno delo u koje će biti uloženo dosta truda. Imala sam neopisivu želju da postanem tvorac reči. S toga sam rešila da svoju želju i ljubav prema književnosti pretočim u sopstveni roman. Želela sam da omladini pokažem koliko čitanje može biti zanimljivo, ali i korisno. Odlukom da napišem roman na sebe sam prebacila sav teret kako bih, ne naterala, već objasnila mlađim generacijama da je pisanje najdivnija stvar kojom se mogu baviti. U ovom brzom vremenu u kakvom živimo potrebne su nam informacije, svakako više nego sama deskripcija”.
Na pitanje kako nastaju njene priče i likovi, Nina kaže:
Potrebno je provesti mnogo nesprospavanih noći razmišljajući o psihološkom liku svojih junaka, istraživajući, maštajući i ulažući više od maksimuma. Kada stvarate i jednom uđete u svet književnosti, tamo zauvek ostajete. Nema izlaza iz sveta mašte, jer ćete biti očarani šta upravo taj svet ima da ponudi. Čime god se bavili, čak i pisanjem, talenat nije dovoljan. Da, u nekoj meri jeste bitan, ali potreban je rad koji zahteva čitanje knjiga, usavršavanje i istraživanje, kao najbitniji faktor samog pisanja.
Moraću da vas razočaram, ali ne postoji formula pomoću koje se može napisati najprodavaniji bestseler. Sve što vas može učiniti boljim čovekom jesu knjige. One su te koje nam nekada pomute razum, a neretko i osećanja. Pisac je taj čije reči naprave pravu buru i rolekoster u našim glavama, ali i srcima. Drago mi je kada vidim da ljudi još uvek čitaju knjige. Time daju do znanja kako žele da nauče što više novih reči, usvoje nova znanja ili svoja iskustva i lekcije poistovete sa tuđim.
“Put do uspeha isti je i kao put do neuspeha, istrajnost je ta koja odlučuje kakav ćeš rezultat dobiti. Mladi autori često traže aplauz i reči hvale, što je prihvatljivo, ali bespotrebno. Ako ne možeš da veruješ u svoju ideju i tvorevinu, ko će ako nećeš ti sam“?
Koliko mladi danas zaista čitaju?
Tokom proteklih godina, razgovarala sam sa svojom generacijom pitajući ih kakva dela čitaju i koji žanrovi ih privlače? Na postavljeno pitanje uvek sam dobijala isti odgovor prepun monotonije. Govorili su kako su knjige preobimne, dosadne i deskriptivne. Čini mi se da omladinu sve manje interesuj svet pisane reči, jer obrazovni sistem u Srbiji ne napreduje, već stagnira. Godinama unazad u osnovnim i srednjim školama čita se manje-više isto štivo. Ono decu odvraća od čitanja, te ne bi trebalo ni da nas čudi zbog čega je nastupilo doba nepismenosti. Smatram da bi, kako u osnovnim, tako i u srednjim školama trebalo da postoji više slobodnih časova iz srpskog jezika i književnosti, gde će deca imati potpunu slobodu da predstave svoju omiljenu knjigu i objasne, ali i analiziraju zbog čega im se baš ona dopala.