Putovanja su za mene najveća radost. Tada je život intenzivnijih boja. Tada sebi dopuštamo najveći luksuz, da imamo vreme, koje nam stalno izmiče kroz prste, dozvoljeno vreme da „stanemo i pomirišemo ruže”, osvrnemo se oko sebe, osetimo vetar na licu, primimo Sunce na kožu, obasjani svetlošću, izmešteni iz svojih ljuštura i poznatih prizora svakodnevice.
Putovanja su vreme za najznačajnije susrete na svetu – susrete sa sobom. Tada možemo sebe da pogledamo iz neke druge perspektive. Jer, geografija nas određuje. A pogled sa strane pruža nove uvide. Neki problemi izgledaju manji, neke zanesenosti bivaju začas osvešćene kao dečije, neke odluke postaju lakše. Tada, na putovanjima, sebe možemo da izmerimo u očima stranca. To su lekoviti susreti… u očima stranca vidimo jasnije mnoge svoje mane i svoje snage. Jer stranac je onaj ko nam je istovremeno i dalji i bliži od onih koji nas tako dobro poznaju. Dalek u specifičnim razlikama a ljudski bliži tako da nam se često učini da baš njemu možemo da otvorimo sve lagume svoje duše, ispričamo sve ono što ne možemo da podelimo sa najbližima.
Na putovanjima vidimo da nismo mi krivi što smo drugačiji. Niti je naša zasluga što smo lepi, pametni ili talentovani. Tu učimo kako je čarobno olakšavajuće pristajanje na sebe. Bez potrebe da se pravdamo ili da sebe objašnjavamo. Ili da se menjamo zarad nekoga ko nam je drag i ko nas voli, a ne razume. Jer nešto najtananije iz dubine naših ličnosti tera nas i nameće nam da budemo odani sopstvenom biću! I pravo je izdajstvo biti nedosledan sebi. Isto kao i izdaja prijatelja ili svoje zemlje.
More donosi bonacu, veliku tišinu. Kada sve stane.i jednostavno se vidi mir. Kansko more je plavo i nebo je plavo. To veliko plavetnilo koje je zahvatilo celu prirodu gde se more ogleda u nebu i nebo se ogleda u moru. Ta atmosfera meni je draža od noćnih kanskih žurki u kojima se ego industrija kupala u samozaljubljenosti, frigidna od potrebe da se dopadne. I ta opsena glamura, iza koga se krije velika industrija koja ni jednog trenutka ne propušta priliku da trguje, scenarijima, idejama, skicama snova upakovanim u photoshop, sasvim je daleko od spontanosti. I onda nasuprot kanskoj avanturi u dalekoj Švedskoj doživljavam prosvetljenje. Da bismo znali da nam nešto ne treba, treba to da imamo. U Švedskoj učim da se u kreativnom poslu možeš osloniti samo na sebe, da su sve glasine istinite, da lice treba držati uvek okrenuto ka Suncu i ne gledati senke iza sebe, ne vraćati se unazad… Da otvoreno društvo zaista postoji, da je obrazovanje i čitanje put ka demokratiji i da nasilje prema deci stvara društvo nasilja. Tamo spoznajem da čovek kome je data prilika da uči ne može biti agresivan baš kao što lice koje se smeje ne udara. Da kultura nije nikakva nadogradnja, kojom se bavimo u dokolici, u koju se ulaže milostinja, nego osnov za stvaranje drugačijeg društva. I da mora biti dostupna svima. A da bi bila dostupna, vladajuće strukture je moraju učiniti važnom u društvu. Čitanje mora da postane važno. Rad sa decom i mladima mora da postane bitan. Putovanja moraju da budu bitna. Kontakt sa drugačijim svetovima. Umetnost koja je potrebna deci i mladima baš kao što im je potrebna priroda i svež vazduh! Ako želimo da nam bude bolje!